Потребителски вход

Запомни ме | Регистрация
моите песни - земјотресни :-)
Автор: lupcobocvarov Категория: Поезия
Прочетен: 562904 Постинги: 749 Коментари: 120
Постинги в блога от Юни, 2012 г.
<<  <  1 2 3
  Ова е мој препев на песната “Златен џебен саат“ од американскиот поет Чарлс Буковски.
1
Дедо ми беше висок Германец, чудно му мирисаше здивот,
но со својата мала куќа умееше горделиво да господари.
Жена му го мразеше, децата мислеа дека води чуден живот
а тој мене сите негови воени одликувања ми ги подари.
2
Другпат кога се видовме, златниот џебен саат ми го даде,
иако ми изгледаше многу тежок, јас си го однесов дома.
Го курдисав ептен до крај и веднаш се осетив лит и јаден:
саатот престана да чука а жаби закрекаа во мојот стомак.
3
Оттогаш дедо ми не го видов и за него владееше општ молк
кај мојте родители и кај мојта баба што одамна го оставила.
Кога пораснав, се распрашав и дознав, бил алкохолен волк,
но мене ми беше подраг од другите кои беа според правила.
4
Се сеќавам како ми зборуваше исправен пред својата куќа,
`Кај си бе, Хенри, ние двајцата одамна веќе се познаваме,
другари сме и кога ќе пораснеш ќе отвориме ортачки дуќан
и во него најубавите златни џебни саати ќе ги продаваме.`
**********************
Еве го оригиналот:
a gold pocket watch

my grandfather was a tall German
with a strange smell on his breath.
he stood very straight
in front of his small house
and his wife hated him
and his children thought him odd.
I was six the first time we met
and he gave me all his war medals.
the second time I met him
he gave me his gold pocket watch.
it was very heavy and I took it home
and wound it very tight
and it stopped running
which made me feel bad.
I never say him again
and my parents never spoke of him
nor did my grandmother
who had long ago
stopped living with him.
once I asked about him
and they told me
he drank too much
but I liked him best
standing very straight
in front of his house
and saying, ;“hello, Henry, you
and I, we know each other.“
 
Категория: Поезия
Прочетен: 513 Коментари: 0 Гласове: 0
Последна промяна: 04.06.2012 05:46
  Ова е мој препев на песната “Значи, ти сакаш писател да бидеш?“ од американскиот поет Чарлс Буковски.
1
Ако тоа не ти извира од секоја пора на твојата става,
ако ципите и срцето и устата и умот не ти ги дави,
значи, ако не избликнува од тебе како вулканска лава -
не се ни обидувај било што писателско да правиш.
2
Ако мора со часови заѕверен во монитор да бидеш,
ил`подгрбавен над бел лист на машина за пишување
се нервираш што зборот вистински на ум не ти иде -
откажи се и не сметај дека ти наметнале лишување.
3
Ако тоа го работиш за да стекнеш слава и многу пари,
ако одново и одново една иста тема те врти во круг,
ил`помислата сама те мачи, ил`сакаш женски да ќариш -
откажи се, ти не си свој и немој да пишуваш ко друг.
4
Ако мора, почекај тоа да избликне од тебе, без итање,
а ако не сака да избие, со друга работа тепај време.
Ако мора творбите да ги даваш на креативно читање,
ти си Божин Павловски и за писател не си спремен.
5
Не биди ко повеќето писатели, ко илјадници други,
кои сами себе се крунисуваат со писателски ореол.
Не биди претенциозен, туп и на егото свое слугин
кој на светот се натура како експерт за рај и шеол.
6
Библиотеките на овој свет се проѕеваат од досада
оти се претрупани со книги на таа авторска сорта.
Не дозволувај во телото твое плевели да посадат,
што низ крвта се шират и ја затнуваат вена порта.
7
А ако ептен се мора, ако суетата ти е толку клета,
те тера на самоубиство ил`убиство ил`педофилија,
ил`динамитна перодршка во газот имаш ко ракета -
нека, ќе те трпиме, божем си вошка во симфилија.
8
Кога ќе дојде вистинското време писател да бидеш,
нема да треба напори, тоа ќе се случи само по себе
и ќе продолжи сѐ додека на смртта не си ѝ свиден -
или сѐ додека палавиот љубопитко не умре во тебе.
**********
Еве го оригиналот:
so you want to be a writer?
by Charles Bukowski
if it doesn’t come bursting out of you
in spite of everything,
don’t do it.
unless it comes unasked out of your
heart and your mind and your mouth
and your gut,
don’t do it.
if you have to sit for hours
staring at your computer screen
or hunched over your
typewriter
searching for words,
don’t do it.
if you’re doing it for money or
fame,
don’t do it.
if you’re doing it because you want
women in your bed,
don’t do it.
if you have to sit there and
rewrite it again and again,
don’t do it.
if it’s hard work just thinking about doing it,
don’t do it.
if you’re trying to write like somebody
else,
forget about it.
if you have to wait for it to roar out of
you,
then wait patiently.
if it never does roar out of you,
do something else.
if you first have to read it to your wife
or your girlfriend or your boyfriend
or your parents or to anybody at all,
you’re not ready.
don’t be like so many writers,
don’t be like so many thousands of
people who call themselves writers,
don’t be dull and boring and
pretentious, don’t be consumed with self-
love.
the libraries of the world have
yawned themselves to
sleep
over your kind.
don’t add to that.
don’t do it.
unless it comes out of
your soul like a rocket,
unless being still would
drive you to madness or
suicide or murder,
don’t do it.
unless the sun inside you is
burning your gut,
don’t do it.
when it is truly time,
and if you have been chosen,
it will do it by
itself and it will keep on doing it
until you die or it dies in you.
there is no other way.
and there never was.  
Категория: Поезия
Прочетен: 473 Коментари: 0 Гласове: 1
Последна промяна: 03.06.2012 20:46
03.06.2012 12:27 - Пиво
  Ова е мој препев на песната “Пиво“ од американскиот поет Чарлс Буковски.

 

1
Не знам колку стакленки пиво сум испил додека чекав
судбината работите кон подобро да ги смени.
Виното, вискито и пивото, воглавно пивото, беа Мека
на аџилакот мој откако ќе раскинев со жени.
2
Чекав телефонот да заѕвони, чекав чекори да чујам,
но телефонот никогаш не звони, чекори нема,
желудникот низ уста излегува ко киселинска струја
а на ѕидот се црта тунелот на смртната шема.
3
А тогаш, многу подоцна, доаѓа таа, изгледа свежо,
како да е првото пролетно цвеќе и вика:
`Човеку бре, белјо една, животот со тебе е тежок,
на стојко си му ја расипал крвната слика.`
4
Женските се издржливи, подолго од мажите живеат,
а пијат малку пиво, знаат дека тоа е лошо.
И додека ние полудуваме, тие сами скитаат и дивеат,
танцувајќи со каубој што во градот дошол.
5
А ние, пак празниме шишиња пиво од книжни ќеси,
во четири часот наутро пиеш и сѐ ти е криво:
со љубовните песни од радиото твојот очај го месиш
и во реки и мориња пиво плови твојот живот.
**********
Еве го оригиналот:

BEER

I don’t know how many bottles of beer
I have consumed while waiting for things
to get better
I dont know how much wine and whisky
and beer
mostly beer
I have consumed after
splits with women-
waiting for the phone to ring
waiting for the sound of footsteps,
and the phone to ring
waiting for the sounds of footsteps,
and the phone never rings
until much later
and the footsteps never arrive
until much later
when my stomach is coming up
out of my mouth
they arrive as fresh as spring flowers:
“what the hell have you done to yourself?
it will be 3 days before you can fuck me!”

the female is durable
she lives seven and one half years longer
than the male, and she drinks very little beer
because she knows its bad for the figure.

while we are going mad
they are out
dancing and laughing
with horney cowboys.

well, there’s beer
sacks and sacks of empty beer bottles
and when you pick one up
the bottle fall through the wet bottom
of the paper sack
rolling
clanking
spilling gray wet ash
and stale beer,
or the sacks fall over at 4 a.m.
in the morning
making the only sound in your life.

beer
rivers and seas of beer
the radio singing love songs
as the phone remains silent
and the walls stand
straight up and down and beer is all there is.

 
Категория: Поезия
Прочетен: 368 Коментари: 0 Гласове: 0
Последна промяна: 03.06.2012 12:29
01.06.2012 00:19 - Само во еднина
  Ова е мој препев на песната “Само во еднина“ од американскиот поет Чарлс Буковски.

 

1
Затоа што не можев да спијам, еве ме среде ноќ
на тие мали морски гребени, со автото над мене,
бдее ко челична мајка додека јас покажувам моќ
прудолу по карпите, од алпска полетност пленет,
издраскан од безумните кавги на морските треви,
невешт и загубен во чудноста на тој мокар брег
а сѐ околу мене се љубовници, се правам невин,
осаменик под вкрстен оган од очи, готов за бег.
2
Засрамен, кршкам оттаму кон влажните стени
кои пенливата наметка на морето му ја кршат,
на нив месечината самољубиво, ко сите жени,
се преогледува небаре за сонцето ќе ја свршат.
И еве ме, јас сум тука а не сакам да сум тука,
пишманлакот во мене како крт почна да рие,
ова е најгадно место за умирање, ова е скука,
морето смрди и како клозетска шолја да мие!
3
Всушност, било кое место за умирање е гадно,
ама секако ќе да ми е подобро во жолтата соба
која сепак ме заштитува од жешко и од ладно
и каде можам сам да самувам до ниедно доба.
4
Значи, сеуште заглупавен, како протеран вазал,
натрапник на територијата на гладните лавови,
преку огнените љубовници се упатувам назад,
на распослани покривки газат моите стравови,
минувам низ минско поле од попесочени тела,
полошо од порано, по гребенот угоре се јазам
удирајќи во грутки, јанѕите психата ми ја мелат,
а црното море и црното небо јазици ми плазат.
5
Јас сум изгубен во таа ноќна игра, останав бос,
чевлите во карпестите процепи ми се заглавија,
дур`искачив до автото душата ми излезе на нос,
бев распаднат курбан, речиси како Југославија.
Запалив мотор и бегав од тоа минирано место,
со голите нозе на излижаните педали стискав,
свртев в лево, на исток, кон една шума блиска,
за осаменост моја да најдам безбеден престол.
*********************
Еве го оригиналот:

the singular self

There are small cliffs
above the sea
and it is night, late night;
I have been unable to sleep,
and with my car above me
like a steel mother
I crawl down the cliffs,
breaking bits of rock
and being scratched by witless
and scrabby sea-plants,
I make my way down
clumsy, misplaced,
an oddity on the shore,
and all around me and the lovers,
the two-headed beasts
turning to stare
at the madness
of a singular self;
shamed, I move on through them
to climb a row of wet boulders that
break the sea-stroke
into sheaths of white;
the moonlight is wet
on the bald stone
and now that I’m there
I don’t want to be there
the sea stinks
and makes flushing sounds
like a toilet
it is a bad place to die,
any place is a bad place to die,
but better a yellow room
with known walls and dusty
lampshades;so…
still stupidly off-course
like a jackal in a land of lions,
I made my way back through
them, through their blankets
and fires and kisses and sandy thumpings,
back up the cliff I climb
worse off, kicking clods,
and there the black sky, the black sea
behind me
lost in the game
and I have left my shoes down there
with them 2 empty shoes,
and in the car
I start the engine
headlights on I back away,
swing left drive East,
climb up the land and out,
bare feet on the worn ribbed rubber
out of there
looking for
another place.

Категория: Поезия
Прочетен: 462 Коментари: 0 Гласове: 0
Последна промяна: 01.06.2012 00:24
<<  <  1 2 3
Търсене

За този блог
Автор: lupcobocvarov
Категория: Поезия
Прочетен: 562904
Постинги: 749
Коментари: 120
Гласове: 502