Потребителски вход

Запомни ме | Регистрация
моите песни - земјотресни :-)
Автор: lupcobocvarov Категория: Поезия
Прочетен: 562944 Постинги: 749 Коментари: 120
Постинги в блога от Септември, 2010 г.
<<  <  1 2 3 4  >  >>
  Ова е мој препев на Шекспировиот сонет бр.7 1. Гледај,на Исток сонце племенито светка ја исправа гордо неговата огнена глава а секој жив, восхитен од новата глетка, со почит зјае пред тоа величие и слава. 2. По небесниот стрмен рид тоа напиња коски, цврстата младост му преоѓа во часот зрел дури смртните погледи ја следат со восхит златната убавина на неговиот аџилак смел. 3. Но,штом ќе го допре со уморна снага врвот паѓа ко старец што сам себе ќе се препне; на очите што го следат идол не им е црвот - веднаш дезертираат без око да им трепне. 4. Та и ти, не арчи го залудо твоето пладне - умреш ли без пород,во заборав ќе паднеш. ========================== А ова е оригиналот: Sonnet 7 Lo, in the Orient when the gracious light Lifts up his burning head, each under eye Doth homage to his new-appearing sight, Serving with looks his sacred majesty; And having climbed the steep-up heavenly hill, Resembling strong youth in his middle age, Yet mortal looks adore his beauty still, Attending on his golden pilgrimage. But when from highmost pitch, with weary car, Like feeble age he reeleth from the day, The eyes, ‘fore duteous, now converted are From his low tract and look another way. So thou, thyself out-going in thy noon, Unlooked on diest unless thou get a son. ——————–
Сонет 7, Шекспир превод на Владимир Свинтила ===================== Денят показва своя румен лик с лъчистите черти на божество. И всички срещат гордия светлик с нескривано, сърдечно тържество. Когато той във своя зрял разцвет възкачи онзи син небесен рът, очите ни с какъв дълбок привет го следват дълго в златния му път. Но щом без мощ, с угаснали лъчи закрета той с превити рамена, то същите възторжени очи се впиват вече нейде настрана.
И ти така в сина си съхранен, срещни във него утрешния ден.
Категория: Поезия
Прочетен: 291 Коментари: 0 Гласове: -1
    Ова е мој препев на Шекспировиот сонет бр.9   1. Од страв вдовицата да не се удави во солзи ти си решен својот живот сам да го јадеш? Та,на гробот ко вдовичена сопруга ќе ползи целиот свет бидејќи пород ти не му даде. 2. Светот секогаш ќе ти биде вдовица плачна ако ти по тебе не оставиш твоја копија; оти,судбата на вдовицата е помалку мачна кога сопруговите деца со утеха ја опијат. 3. Ергенчето, кога само летка од цвет на цвет, заштеда не прави зашто тие уживаат во сласта; а фрлената убавината го поткопува овој свет наместо да оплоди па нови китки да растат. 4. Нема љубов спрема другите во таквите квачења зашто тие се срамни и самопредавнички мачења.   ============== Sonnet 9     Is it for fear to wet a widow’s eye That thou consum’st thyself in single life? Ah, if thou issueless shalt hap to die, The world will wail thee like a makeless wife; The world will be thy widow and still weep, That thou no form of thee hast left behind, When every private widow well may keep, By children’s eyes, her husband’s shape in mind. Look what an unthrift in the world doth spend Shifts but his place, for still the world enjoys it; But beauty’s waste hath in the world an end, And kept unused, the user so destroys it. No love toward others in that bosom sits That on himself such murd’rous shame commits. —–
Категория: Поезия
Прочетен: 319 Коментари: 0 Гласове: 0
Последна промяна: 13.09.2010 12:19
    Ова е мој препев на Шекспировиот сонет бр.47 1. Очите мои како волк гладни се да те видат, вљубеното срце воздишки за тебе го дават; затоа тие пакт склучија и ортаци ќе бидат со интерес едни на други услуги да прават. 2. Ете,кога со твојата слика очите се сладат на насликаниот банкет моето срце го канат; другпат,на гости кај него,незаситно јадат од тасот негови љубовни мисли како храна. 3. Сликата или мојата љубов тебе ќе те роди: ти самата иако отсутна,во мене си трепет, од моите мисли подалеку не сакаш да одиш, со нив се измивам за да не станам слепец. 4. А ако заспијат,сликата на видик ќе исплива, го буди срцето за заедно со очите да ужива. ============= А еве го оригиналот: Sonnet 47 Betwixt mine eye and heart a league is took, And each doth good turns now unto the other. When that mine eye is famished for a look, Or heart in love with sighs himself doth smother, With my love’s picture then my eye doth feast And to the painted banquet bids my heart. Another time mine eye is my heart’s guest, And in his thoughts of love doth share a part. So either by thy picture or my love, Thyself away are present still with me; For thou no farther than my thoughts canst move, And I am still with them, and they with thee; Or if they sleep, thy picture in my sight Awakes my heart to heart’s and eye’s delight. ———-
Категория: Поезия
Прочетен: 333 Коментари: 0 Гласове: 1
Последна промяна: 12.09.2010 23:52
    Ова е мој препев на Шекспировиот сонет бр.22 1. Се`дури младоста и ти сте на возраст иста - огледалото лаже дека на староста сум стопан; ќе знам дека влегувам во смртниот пристан кога времето во твоето лице бразди ќе вкопа. 2. Сета твоја убавина со која ме закрилуваш за срцево е костум скроен по моја мостра и твој бакшиш е кој во градиве ме милува така што нема шанси од тебе да сум постар image 3. Затоа, љубена моја,чувај се самата себе како што и јас, чувајќи си се,го крепам твоето срце во моето,како доилката бебе, пред можните несреќи на иднината слепа. 4. Но знај дека штом срцето мене ми го даде, заедно со моето,смртта и твоето го краде. ==============
Категория: Поезия
Прочетен: 335 Коментари: 0 Гласове: -1
Последна промяна: 12.09.2010 16:06
    Ова е мој препев на Шекспировиот сонет бр.62   1. Гревот на самољубието ги опседна моите очи и во секој агол на мојата душа се населува; против него немам лек и ме глочка без почин неговиот корен што срцево ми го развеселува. 2. Милозливо како моето друго нема скроено лице, како судија и порота во пресудата си пишувам; на моето тело е обликуван најдобриот трицепс и во секој аспект секој мажјак го надвишувам. 3. Но кога во огледалото реално ќе се видам, исушен и испукан ко штавена античка кожа, моето самољубие брзо друга одбрана ѕида за самофалбите што сам за себе ги множам. 4. Ти,љубена,со твојата младост ќе ме спасиш, твојата убавина мојата старост ја краси. ========================= А еве го и оригиналот:   Sonnet 62     Sin of self-love possesseth all mine eye And all my soul, and all my every part; And for this sin there is no remedy, It is so grounded inward in my heart. Methinks no face so gracious is as mine, No shape so true, no truth of such account; And for myself mine own worth do define, As I all other in all worths surmount. But when my glass shows me myself indeed, Beated and chopped with tanned antiquity, Mine own self-love quite contrary I read; Self so self-loving were iniquity. ‘Tis thee, myself, that for myself I praise, Painting my age with beauty of thy days. ======================
Категория: Поезия
Прочетен: 267 Коментари: 0 Гласове: 0
Последна промяна: 11.09.2010 02:30
    Ова е мој препев на Шекспировиот сонет бр.154 1. Банда нимфи,заколнати на беспорочен живот, в шума заспан,богот на Љубовта го сретна; и една палава,робинка на љубопитство диво, факелот му го зеде и тој со пламен светна. 2. Тоа е пламен што поминува низ легиони, љубопитни да видат и тие дали така можат; дури генералот на љубовта блажено сони низ девствените срца пожарите се множат. 3. Во извор ладен нимфата факелот го згаси па веднаш тој зовре со љубовен клокот, стана бања лековита што може да те спаси од мака љубовна кога не склопуваш око. 4. Ко роб на љубовта тврдам со полни гради: љубовта вода грее а водата љубов не лади. ======================= А ова е оригиналот:   Sonnet 154     The little love-god lying once asleep Laid by his side his heart-inflaming brand, Whilst many nymphs that vowed chaste life to keep Came tripping by; but in her maiden hand The fairest votary took up that fire, Which many legions of true hearts had warmed; And so the general of hot desire Was, sleeping, by a virgin hand disarmed. This brand she quenchиd in a cool well by, Which from love’s fire took heat perpetual, Growing a bath and healthful remedy For men diseased; but I, my mistress’ thrall, Came there for cure, and this by that I prove: Love’s fire heats water; water cools not love. ==========
А еве како на бугарски овој сонет го препеал Валери Петров Сонет № 154 Веднъж Амур на меката поляна заспал и своя факел изтървал: рой девственици - жрици на Диана, във своя целомъдрен ритуал преминали край него и едната, най-милата и прелестна от тях, съгледала му факела в тревата, откраднала го, тръпнеща от страх, и хвърлила в течащ наблизо ручей, така че той от неговия плам целебен станал... Аз съм имал случай да му опитам силата и знам: уви, любовен плам душата сгрява, но тя любовен плам не изстудява


Категория: Поезия
Прочетен: 599 Коментари: 2 Гласове: 0
Последна промяна: 10.09.2010 16:04
    Ова е мој препев на Шекспировиот сонет бр.18   1. Да те споредам ли со мајски ден во лето? Зарем во неговиот прекус закуп не пирува силеџија-ветер косејќи ги пупките и цветот? А твојата милозливост и кроткост смирува.   2. Со жештина препржува напати небесното око  а често и со темна маска лицето го крие; и случајно или според на природата токот, во секоја убавина грдоста гнездо ќе свие. 3. Но,на летото твое сенки не ќе паднат ниту убавината што ја имаш ќе згасне па смртта за триумф ќе остане гладна дури во нејзината вечна сенка раснеш. 4. Оти,додека во светов има мислечка глава поемава на твоето лето живот ќе му дава. =======================   А ова е оригиналот:   Sonnet 18   Shall I compare thee to a summer’s day? Thou art more lovely and more temperate. Rough winds do shake the darling buds of May, And summer’s lease hath all too short a date. Sometime too hot the eye of heaven shines, And often is his gold complexion dimmed; And every fair from fair sometime declines, By chance or nature’s changing course untrimmed. But thy eternal summer shall not fade, Nor lose possession of that fair thou ow’st, Nor shall death brag thou wand’rest in his shade, When in eternal lines to time thou grow’st. So long as men can breathe or eyes can see, So long lives this, and this gives life to thee. ======================
Категория: Поезия
Прочетен: 320 Коментари: 0 Гласове: -1
Последна промяна: 09.09.2010 22:42
    Ова е мој препев на Шекспировиот сонет бр.143 1. Замисли си грижна домаќинка што затрчана лови некое од нејзините пилиња што од дворот бега, како бебето на земја го остава и со сили нови гонењето го продолжува и со дворачна стега; 2. Занемареното дете вреска, во потерата ја кочи, трчајќи по неа, зафатена во смешно мачење, јурната по петлето кое летка пред нејните очи а таа го заборавила сиротото детско плачење. 3. И ти, љубена,трчаш по оној што ич не те брои додека јас тебе те бркам во бебешката хајка. А штом ќе го фатиш и надежна капа му скроиш, врати ми се и избацувај ме ко љубезна мајка. 4. Ќе молам Бога твојата хајка така да се реши ако редовно со бакнежи како бебе ме тешиш. ============================================== А еве го оригиналот: Sonnet 143 Lo, as a careful housewife runs to catch One of her feathered creatures broke away, Sets down her babe and makes all swift dispatch In pъrsuit of the thing she would have stay; Whilst her neglected child holds her in chase, Cries to catch her whose busy care is bent To follow that which flies before her face, Not prizing her poor infant’s discontent: So run’st thou after that which flies from thee, Whilst I, thy babe, chase thee afar behind. But if thou catch thy hope, turn back to me, And play the mother’s part, kiss me, be kind. So will I pray that thou mayst have thy Will, If thou turn back and my loud crying still.
Категория: Поезия
Прочетен: 351 Коментари: 0 Гласове: 1
Последна промяна: 09.09.2010 15:00
Превземено од Осичката 

Автор: feq Категория: Други   

  http://feq.blog.bg/drugi/2010/09/07/otvoreno-pismo-do-moderatorite.602126  
Не съм ви молила за нищо досега.
Не зная дали ще приемете и моята молба.
Моля, не изтривайте блога на Ева Звездева - fantangero0000 !
Ако може, направете малко каренце под блог вълните на първа страница с линкове на починали блогери. Такива, които никога не са обиждали и нападали хората. Такива, които ще помним само с добро.
Ако нищо друго не може да ни обедини, то скръбта и съпричастието да го направят. 
ПРЕД СМЪРТТА ВСИЧКИ СМЕ РАВНИ!

Моля, блогерите да ме подкрепят!
Ако сте съгласни, копирайте това писмо, за да може повече хора да го прочетат. 
Всеки от вас може да постави линк в своя блогрол към блога на Ева. 
Аз вече го направих.
Нека това бъде нашия последен подарък за нея...
Категория: Лични дневници
Прочетен: 592 Коментари: 0 Гласове: 2
Последна промяна: 08.09.2010 03:06
  Ова е мој препев на Шекспировиот сонет бр.100   1. Кај си ма Музо,со дебел заборав ли ме тресна та молчиш за нештата кои ти ја даваат моќта? Зарем инспирацијата ја арчиш на ќопава песна зајмејќи му и на простото да му л`сне ноќта? 2. Ко чесен откуп за залудно потрошеното време, Музо заборавлива,дај ми од стиховниот мелем: вештак да бидам за балади со висок стремеж, издигнат над простото, за вечна слава желен. 3. Стануј,залегната Музо,и љубената ти ја види, дали Времето лице засекувало во ноќ и ден - и ако бразди има,сатира на распаѓањето биди за секој да го презира Неговиот воен плен. 4. Нека мојата љубена побрзо се издигне во слава одошто Времето со своите сечила и` грди глава.   ==================   А еве го и оригиналниот текст:   Where art thou, Muse, that thou forget’st so long To speak of that which gives thee all thy might? Spend’st thou thy fury on some worthless song, Dark’ning thy pow’r to lend base subjects light? Return, forgetful Muse, and straight redeem In gentle numbers time so idly spent; Sing to the ear that doth thy lays esteem, And gives thy pen both skill and argument. Rise, resty Muse; my love’s sweet face survey, If time have any wrinkle graven there; If any, be a satire to decay, And make time’s spoils despisиd everywhere. Give my love fame faster than time wastes life; So thou prevent’st his scythe and crookиd knife.
Категория: Поезия
Прочетен: 266 Коментари: 0 Гласове: 1
  Ова е мој препев на Шекспировиот сонет бр.106 1. Хроники за старото доба со восхит примав за многу фалени госпоѓи и витези страсни, убавината нивна трепереше во секоја рима низ сјајни описи преку стиховите красни. 2. Низ сликите се изразуваше античкиот свет, отпорен кон забот на временската плима, со способноста да наслика тогашниот поет и таква убавина каква ти што сега имаш. 3. Но,пофалбите негови пророштва се голи за она што твојата убавина ми го зрачи, а божественото око и иднината ја боли дури невешта да те опее и таа се мачи. 4. Сега јас при очи остана само да се жалам - ти си мое чудо а немам јазик да те фалам. ================= Еве го и оригиналот: Sonnet 106 When in the chronicle of wasted time I see descriptions of the fairest wights And beauty making beautiful old rhyme In praise of ladies dead and lovely knights, Then in the blazon of sweet beauty’s best, Of hand, of foot, of lip, of eye, of brow, I see their бntique pen would have expressed Ev’n such a beauty as you master now. So all their praises are but prophecies Of this our time, all you prefiguring, And for they looked but with divining eyes, They had not skill enough your worth to sing. For we which now behold these present days, Have eyes to wonder, but lack tongues to praise.
Категория: Поезия
Прочетен: 353 Коментари: 0 Гласове: 0
    Ова е мој препев на Шекспировиот сонет бр.56   1. Не тагувај,љубов моја,нов замав ти спремам: потупаво од копнежот, сечилото нека ти мирува а протестот твој денешен утре ќе го снема зашто, пак наострено, како порано ќе пируваш. 2. Значи,биди така,љубов моја,денес не се срди, твоите гневни очи нека продолжат да блештат; духот на љубовта не убивај го со мисли грди зашто утре тој повторно ќе те кани на фешта. 3. Времената тага е океан кој два брега дели а тие,на плажа везден,како вереници нови, гладно еден кон друг фрлаат погледи смели за да го видат љубениот што кон нив плови. 4. Тагата наречи ја и зима преполна со грижи што копнее по летото кое кон неа се ближи. ================= Еве го и оригиналот:     LVI   Sweet love, renew thy force; be it not said Thy edge should blunter be than appetite, Which but today by feeding is allayed, Tomorrow sharpened in his former might. So love be thou; although today thou fill Thy hungry eyes even till they wink with fullness, Tomorrow see again, and do not kill The spirit of love with a perpetual dullness. Let this sad int’rim like the ocean be Which parts the shore, where two contracted new Come daily to the banks, that when they see Return of love, more blest may be the view; Else call it winter, which being full of care, Makes summer’s welcome, thrice more wished, more rare.    
Категория: Поезия
Прочетен: 490 Коментари: 1 Гласове: 0
Последна промяна: 05.09.2010 23:13
<<  <  1 2 3 4  >  >>
Търсене

За този блог
Автор: lupcobocvarov
Категория: Поезия
Прочетен: 562944
Постинги: 749
Коментари: 120
Гласове: 502