Потребителски вход

Запомни ме | Регистрация
моите песни - земјотресни :-)
Автор: lupcobocvarov Категория: Поезия
Прочетен: 562571 Постинги: 749 Коментари: 120
Постинги в блога от Януари, 2015 г.
од Хенри Вејдсворд Лонгфелоу 1 Еднаш бесцелно опнав една стрела и не знам каде се забуца во овој свет. А леташе побрзо и од бесна пчела,  не можеше да се следи нејзиниот лет. 2 Еднаш испеав една мелодија проста и не знам каде таа наземи тресна. Зарем има поглед толку јак и остар та да го следи летот на една песна?   3 Долго потоа ја најдов стрелата цела, срасната во кората на еден стар даб. А песната гргна од едни пијани тела со кои се спријателив во еден паб.
Ова е оригиналот:
The Arrow and the Song By Henry Wadsworth Longfellow 1 I shot an arrow into the air, It fell to earth, I knew not where; For, so swiftly it flew, the sight Could not follow it in its flight. 2 I breathed a song into the air, It fell to earth, I knew not where; For who has sight so keen and strong, That it can follow the flight of song? 3 Long, long afterward, in an oak I found the arrow, still unbroke; And the song, from beginning to end, I found again in the heart of a friend. **************** Сироти жени, прекапани за љубов, неа ја наоѓаат дури и во заебантски  машки песни :-)
Категория: Поезия
Прочетен: 1333 Коментари: 0 Гласове: 1


Еве приказ за воен злостор што во Тексас го дознав,
за четиристотини и дванаесет млади во смрт грозна:
откако во битките деветстотини туѓи војници убиле,
нашите девет пати побројна војска ги подгонила.
При повлекувањето својот командант го загубиле
а залихата храна и муниција сосем им се сронила.
Биле легнати во четвртеста одбранбена формација, 
ранлива бидејќи само ранците градобран им биле,
па без грам надеж за било каква спасувачка акција,
одлучиле да му се предадат на непријателот силен. 10
Испреговарале со него и добиле гаранција, со печат,
дека, ако треба, иако заробеници, дури и ќе ги лечат.
Они биле цвет во коњицата, ненадминати во јавање,
вешти со пушка и сабја но и за веселба, гозба и песна,
крупни, горди, широкогради на примање и давање,
не постари од триесет години, сите од ергенски еснаф. 
По една седмица за своите победи со главите платиле, 
Мексиканците го згазиле договорот што го прифатиле.
Раноутро во тој кобен летен ден почнало тоа колење,
од заробените немало паѓање на колена или молење, 20
некои се обиделе да побегнат втурнувајќи се во трка,
некои вкочанети се помириле со таа џелатска збрка,
на малкумина куршумите смртен спокој им дариле,
на ранетите, касапите бајонети во срцата им зариле,
еден младич го згапчил убиецот и со раце го мавал,
а други убијци со кундаци ја столчиле неговата глава.
Потоа, човечките снопови биле наредени како клада
и во пламен и дим свршила злосторничката балада.

Ова е оригиналот:
34
Now I tell what I knew in Texas in my early youth,
(I tell not the fall of Alamo,
Not one escaped to tell the fall of Alamo, 
The hundred and fifty are dumb yet at Alamo,)
’Tis the tale of the murder in cold blood of four hundred and twelve
young men.
Retreating they had form’d in a hollow square with their baggage for
breastworks, 
Nine hundred lives out of the surrounding enemies, nine times their
number, was the price they took in advance,
Their colonel was wounded and their ammunition gone,
They treated for an honorable capitulation, receiv’d writing and seal,
gave up their arms and march’d back prisoners of war.
They were the glory of the race of rangers,
Matchless with horse, rifle, song, supper, courtship,
Large, turbulent, generous, handsome, proud, and affectionate,
Bearded, sunburnt, drest in the free costume of hunters,
Not a single one over thirty years of age.
The second First-day morning they were brought out in squads and
massacred, it was beautiful early summer,
The work commenced about five o’clock and was over by eight.
None obey’d the command to kneel,
Some made a mad and helpless rush, some stood stark and straight,
A few fell at once, shot in the temple or heart, the living and dead lay together,
The maim’d and mangled dug in the dirt, the new-comers saw them there,
Some half-kill’d attempted to crawl away,
These were despatch’d with bayonets or batter’d with the blunts of muskets,
A youth not seventeen years old seiz’d his assassin till two more came to
release him,
The three were all torn and cover’d with the boy’s blood.
At eleven o’clock began the burning of the bodies;
That is the tale of the murder of the four hundred and twelve young men.

Категория: Поезия
Прочетен: 1090 Коментари: 0 Гласове: 1


Сакаш ли сторија за старинска битка на море ноќе?
Ќе ти прераскажам како што прадедо ми ја кажа:
англискиот непријател беше груб, храбар и моќен
и на приквечер го откри нашата бродска стража.
Се доближивме и со ниските топови запукавме
но два од нив се распрснаа и пуздер нѐ направија,
сепак, за борба в гради ракавите ги засукавме,
бродовите со крстовите еден во друг се заглавија 
а додека приоѓавме, неколку ѓулиња нѐ погодија:
водата продира, тонењето неизбежно ќе нѐ стаса,
капетанот нареди и заробениците ги ослободија
ферски им пруживме шанса самите да се спасат,
борба на залез, борба во мрак, нѐ зафати пламен,
непријателот бара да го спуштиме нашето знаме,
но капетанот рече оти слабоста ни е краткорочна,
дека за нас, вистинската борба дури тогаш почна!
Од трите топови што ни останаа изблувме картеч,
на противничката палуба ги отепавме скоро сите, 
па иако полека тоневме, ние го добивме тој меч,
дека се предава, непријателот прати сигнал итен!
Нашиот капетан истоштен е ама очите му светат,
тој во победнички ќар ја претвори нашата штета.

Ова е оригиналот:
35
Would you hear of an old-time sea-fight?
Would you learn who won by the light of the moon and stars?
List to the yarn, as my grandmother’s father the sailor told it to me.
Our foe was no sulk in his ship I tell you, (said he,)
His was the surly English pluck, and there is no tougher or truer, and
never was, and never will be;
Along the lower’d eve he came horribly raking us.
We closed with him, the yards entangled, the cannon touch’d,
My captain lash’d fast with his own hands.
We had receiv’d some eighteen pound shots under the water,
On our lower-gun-deck two large pieces had burst at the first fire,
killing all around and blowing up overhead.
Fighting at sun-down, fighting at dark,
Ten o’clock at night, the full moon well up, our leaks on the gain, and
five feet of water reported,
The master-at-arms loosing the prisoners confined in the after-hold to
give them a chance for themselves.
The transit to and from the magazine is now stopt by the sentinels,
They see so many strange faces they do not know whom to trust.
Our frigate takes fire, The other asks if we demand quarter?
If our colors are struck and the fighting done?
Now I laugh content, for I hear the voice of my little captain,
We have not struck, he composedly cries, we have just begun our part of the fighting.
Only three guns are in use,
One is directed by the captain himself against the enemy’s main-mast,
Two well serv’d with grape and canister silence his musketry and clear his decks.
The tops alone second the fire of this little battery, especially the main-top,
They hold out bravely during the whole of the action.
Not a moment’s cease,
The leaks gain fast on the pumps, the fire eats toward the powdermagazine.
One of the pumps has been shot away, it is generally thought we are sinking.
Serene stands the little captain,
He is not hurried, his voice is neither high nor low,
His eyes give more light to us than our battle-lanterns.
Toward twelve there in the beams of the moon they surrender to us.

Категория: Поезия
Прочетен: 1115 Коментари: 0 Гласове: 2
Категория: Поезия
Прочетен: 984 Коментари: 0 Гласове: 1


Испружена и неподвижна полноќта лежи,
со две осакатени бродски мрши на гради,
нашата, изрешетана, кон дното веќе тежи,
да минеме на освоената, сал тоа нѐ вади,
капетанот со пеплосано лице наредби дава
покрај на детето-прислужник мртвата става
која стариот белокос морнар со бакенбарди
и мртов ја прегрнал како од смрт да ја варди,
и покрај напорите, и долу и горе пламен гори,
двајца офицери пробуваат нешто да се стори, 10
осамени лешови и безобличен куп мртви тела,
делови од нив смртта и на јарболот ги вплела,
искинати јажиња, парчиња од опрема се веат,
стивнати топови, расеан барут, смрдлива реа,
умирачите на преживеаните пораки кажуваат,
откај брегот благомирисни ветриња наидуваат,
како свеќи на опело, ѕвездите над нас виснале,
ранетите под хируршкиот нож заби стиснале
или лелекаат под глодежот на хируршката пила,
им истекува крвта, им копнее животната сила, 20
помирување со судбината, кашлање задавливо,
токму така беше, болно, гадно и непоправливо.

Ова е оригиналот:
36
Stretch’d and still lies the midnight,
Two great hulls motionless on the breast of the darkness,
Our vessel riddled and slowly sinking, preparations to pass to the one
we have conquer’d,
The captain on the quarter-deck coldly giving his orders through a
countenance white as a sheet,
Near by the corpse of the child that serv’d in the cabin,
The dead face of an old salt with long white hair and carefully curl’d
whiskers,
The flames spite of all that can be done flickering aloft and below,
The husky voices of the two or three officers yet fit for duty,
Formless stacks of bodies and bodies by themselves, dabs of flesh upon
the masts and spars,
Cut of cordage, dangle of rigging, slight shock of the soothe of waves,
Black and impassive guns, litter of powder-parcels, strong scent,
A few large stars overhead, silent and mournful shining,
Delicate sniffs of sea-breeze, smells of sedgy grass and fields by the
shore, death-messages given in charge to survivors,
The hiss of the surgeon’s knife, the gnawing teeth of his saw,
Wheeze, cluck, swash of falling blood, short wild scream, and long,
dull, tapering groan,
These so, these irretrievable.

Категория: Поезия
Прочетен: 1066 Коментари: 0 Гласове: 1


Грабнете го оружјето, вие колебливци на стража!
Тие вратата ја освоиле и мене внатре ме држат
како да сум лица обвинети за законска ескиважа,
нив ги овоплотувам и на мене обвинители ржат.
Зарад мене постои затворска стража и режим,
и ни еден бунтовник не го оковуваат без мене,
во затворот, со него заедно и мојта снага лежи,
дур капијата на слободата за него не се крене.
За кражба не осудуваат ниедна душа млада 
без и мене судот да ми одмери иста казна, 10
заедно со болниот од колера и јас страдам,
болките негови ме гушат и свирепо дразнат. 
Питачи се овоплотуваат во мене и јас во нив,
ситнеж им фрлаат ним а во мене срам ѕвони.

Ова е оригиналот:
37
You laggards there on guard! look to your arms!
In at the conquer’d doors they crowd! I am possess’d!
Embody all presences outlaw’d or suffering,
See myself in prison shaped like another man,
And feel the dull unintermitted pain.
For me the keepers of convicts shoulder their carbines and keep watch,
It is I let out in the morning and barr’d at night.
Not a mutineer walks handcuff ’d to jail but I am handcuff ’d to him
and walk by his side,
(I am less the jolly one there, and more the silent one with sweat on my
twitching lips.)
Not a youngster is taken for larceny but I go up too, and am tried and
sentenced.
Not a cholera patient lies at the last gasp but I also lie at the last gasp,
My face is ash-color’d, my sinews gnarl, away from me people retreat.
Askers embody themselves in me and I am embodied in them,
I project my hat, sit shame-faced, and beg.

Категория: Поезия
Прочетен: 1138 Коментари: 0 Гласове: 0


Грабнете го оружјето, вие колебливци на стража!
Тие вратата ја освоиле и мене внатре ме држат
како да сум лица обвинети за законска ескиважа,
нив ги овоплотувам и на мене обвинители ржат.
Зарад мене постои затворска стража и режим,
и ни еден бунтовник не го оковуваат без мене,
во затворот, со него заедно и мојта снага лежи,
дур капијата на слободата за него не се крене.
За кражба не осудуваат ниедна душа млада 
без и мене судот да ми одмери иста казна, 10
заедно со болниот од колера и јас страдам,
болките негови ме гушат и свирепо дразнат. 
Питачи се овоплотуваат во мене и јас во нив,
ситнеж им фрлаат ним а во мене срам ѕвони.

Ова е оригиналот:
37
You laggards there on guard! look to your arms!
In at the conquer’d doors they crowd! I am possess’d!
Embody all presences outlaw’d or suffering,
See myself in prison shaped like another man,
And feel the dull unintermitted pain.
For me the keepers of convicts shoulder their carbines and keep watch,
It is I let out in the morning and barr’d at night.
Not a mutineer walks handcuff ’d to jail but I am handcuff ’d to him
and walk by his side,
(I am less the jolly one there, and more the silent one with sweat on my
twitching lips.)
Not a youngster is taken for larceny but I go up too, and am tried and
sentenced.
Not a cholera patient lies at the last gasp but I also lie at the last gasp,
My face is ash-color’d, my sinews gnarl, away from me people retreat.
Askers embody themselves in me and I am embodied in them,
I project my hat, sit shame-faced, and beg.

Категория: Поезия
Прочетен: 1075 Коментари: 0 Гласове: 0


Доста! Доста! Отстапете! Јас силно бев плеснат!
Дајте малку време да дремам, мечтаам и зјапам!
Си се најдов на работ на грешката “кожа тесна“,
за да ги заборавам исмевачите и нивниот напад
со ластегарки и чекани, таа моја состојба жална, 
распнат и крунисуван како железо на наковална!
Сега ја пополнувам дупката во мојата меморија,
клисурниот гроб го множи она што ми го сторија
но лешот се дига, рани целеат, синџирите паѓаат
и за мојот иден напредок нови дамари се раѓаат. 10
Дополнет со најголема сила јас дефилирам смел,
во просечна бескрајна поворка сум сал еден дел,
по внатрешноста и долж брегот граници минеме,
со брзи уредби на хаосот пипалата му ги кинеме,
китки, илјадници години растени, чела ни красат!
Ученици, ве поздравувам, вратете ми се назад,
прашувајте а моите одговори мракот ќе го газат!

Ова е оригиналот:
38
Enough! enough! enough!
Somehow I have been stunn’d. Stand back!
Give me a little time beyond my cuff ’d head, slumbers, dreams, gaping,
I discover myself on the verge of a usual mistake.
That I could forget the mockers and insults!
That I could forget the trickling tears and the blows of the bludgeons
and hammers!
That I could look with a separate look on my own crucifixion and
bloody crowning.
I remember now,
I resume the overstaid fraction,
The grave of rock multiplies what has been confided to it, or to any graves,
Corpses rise, gashes heal, fastenings roll from me.
I troop forth replenish’d with supreme power, one of an average unending
procession,
Inland and sea-coast we go, and pass all boundary lines,
Our swift ordinances on their way over the whole earth,
The blossoms we wear in our hats the growth of thousands of years.
Eleves, I salute you! come forward!
Continue your annotations, continue your questionings.

Категория: Поезия
Прочетен: 1345 Коментари: 2 Гласове: 1


Кој е овој пријателски дивјак што не го држи место?
Образование ли чека или веќе владее секаква ука?
Југозападњак ли е или Канаѓанец од скитачко тесто?
Калифорниец ли е или е од некоја колорадска чука?
Трапер ли е или сточар или е од Мисисипи бродар?
Но, каде и да појде го бараат, не излегува од мода!
Го чекаат за љубезни муабети, за друштво без поза,
има манири како снегулки, зборови слатки како боза,
едноставни како ливчиња трева или нечешлани коси,
леконог, припрост, он не парадира со научени глоси, 10
тој не е парфимиран ами зрачи со здрав здив и реа
а од очите и прстите негови бликаат поточиња смеа.

Ова е оригиналот:
39
The friendly and flowing savage, who is he?
Is he waiting for civilization, or past it and mastering it?
Is he some Southwesterner rais’d out-doors? is he Kanadian?
Is he from the Mississippi country? Iowa, Oregon, California?
The mountains? prairie-life, bush-life? or sailor from the sea?
Wherever he goes men and women accept and desire him,
They desire he should like them, touch them, speak to them, stay with them.
Behavior lawless as snow-flakes, words simple as grass, uncomb’d head,
laughter, and naivete,
Slow-stepping feet, common features, common modes and emanations,
They descend in new forms from the tips of his fingers,
They are wafted with the odor of his body or breath, they fly out of the
glance of his eyes.

Категория: Поезия
Прочетен: 1024 Коментари: 0 Гласове: 1

Сонце, не ми треба потпора од твојата мишка,
ти осветлуваш само површини а јас и длабини.
Земјо, доста се петелиш со твојата кикиришка,
моите зборови ги оклопуваат твоите слабини!
Луѓе, да не се лажеме дека премногу ве сакам,
не би рекол дека и во вас е она што е во мене,
копнежот што го имам е моја спасувачка рака,
пулс на моите денови што од калта ќе ме крене.
Гледајте, јас не попувам ни милостиња давам,
туку дарувам само содржина од мојата глава. 10 
Алипнику чии колена не ја држат својата става,
отвори уста со здивов рбетност да ти ставам,
рашири ги сетилата, отвори ги ганглиите твои
впиј ги во сржта поуките што за тебе ги скроив.
Не прашувам и не ми е важно кој си и што си,
оти друго не можеш да бидеш освен мој здив,
кон роб од памучните полиња порив ме носи,
кон чистач на нужници и кон несреќен јуродив,
со братски бакнеж образот да му го допрам,
за таквите, моите дарови нема да ги сопрам. 20
На трудници дарувам поголеми и вешти деца.
(Баш денес вбризгувам срж за република цела).
Ни кон оние на умирачка јас не се штрецам,
ги бркам оние од докторската и попската фела,
го грабам умирачот и пукам со духовна пушка:
“Очајнику, не оди в гроб, еве ти ја мојата гушка,
обеси ја својата тежина на мојот жилав врат,
те крепам со здив и снага како да си мој брат,
доведов сили да те чуваат жив и да те кренат,
саноќ со пријателите ќе стражариме на смена, 30
ни сомнеж ни смрт ќе се осмели да те допре,
мојата прегратка нивниот црн поход го сопре,
спиј спокојно, јас ќе те чувам ко најмил створ,
утре, буден, ќе видиш дека сум човек од збор.“
Ова е оригиналот:
40
Flaunt of the sunshine I need not your bask—lie over!
You light surfaces only, I force surfaces and depths also.
Earth! you seem to look for something at my hands,
Say, old top-knot, what do you want?
Man or woman, I might tell how I like you, but cannot,
And might tell what it is in me and what it is in you, but cannot,
And might tell that pining I have, that pulse of my nights and days.
Behold, I do not give lectures or a little charity,
When I give I give myself.
You there, impotent, loose in the knees,
Open your scarf ’d chops till I blow grit within you,
Spread your palms and lift the flaps of your pockets,
I am not to be denied, I compel, I have stores plenty and to spare,
And any thing I have I bestow.
I do not ask who you are, that is not important to me,
You can do nothing and be nothing but what I will infold you.
To cotton-field drudge or cleaner of privies I lean,
On his right cheek I put the family kiss,
And in my soul I swear I never will deny him.
On women fit for conception I start bigger and nimbler babes.
(This day I am jetting the stuff of far more arrogant republics.)
To any one dying, thither I speed and twist the knob of the door.
Turn the bed-clothes toward the foot of the bed,
Let the physician and the priest go home.
I seize the descending man and raise him with resistless will,
O despairer, here is my neck,
By God, you shall not go down! hang your whole weight upon me.
I dilate you with tremendous breath, I buoy you up,
Every room of the house do I fill with an arm’d force,
Lovers of me, bafflers of graves.
Sleep—I and they keep guard all night,
Not doubt, not decease shall dare to lay finger upon you,
I have embraced you, and henceforth possess you to myself,
And when you rise in the morning you will find what I tell you is so.
Категория: Поезия
Прочетен: 1089 Коментари: 0 Гласове: 1
Последна промяна: 07.01.2015 09:21


Јас сум оној што за залегнатите болни помош носи
а и поддршка кога треба за исправените што се јаки.
Чув разни теории за вселената и велам, не се боси,
но дали тоа е сѐ, ни престанаа ли сознавачките маки? 
Доаѓам на собраното да му додадам и да го средам,
старите итри прематари веќе во старт ги надвишувам,
дека сум токму со димензии на Јахве јасно се гледа,
едино уште да научам во камен заповеди да пишувам.
Литографии на Хронос, Зевс и Херкул режам за печат,
на моите цртежи на Озирис или Брама болни се лечат, 10
во мојот паричник средени гувеат Маниту, Алах и Буда, 
во друштво со Один, Мекситли и оној што правел чуда,
цената нивна е платена и се докажала нивната силина
кога донесувале црвчиња како за голуждрави пилиња,
но денес они пораснаа и треба самостојно да се кренат
па скици божји поправам и ги делам на секој маж и жена.
А такви содржини па и повеќе откривам кај дрводелец
кој дури копаничари како да создава ангелска прелест!
Почитувам апостолска книжевност, догматски мненија,
но и свивки од дим или влакна за мене се откровенија. 20
Пожарникари втурнати во борба со огнените стогови 
не се помалку моќни од земјотворните антички богови. 
Мајка со бебе на цицка за сите родени посредува,
тројка ангели на жетва во пости размавтале коси,
штрбав коњушар откуп и на идни гревови средува,
продал сѐ што има и пеш на адвокатите пари носи,
да го бранат брат му што лажни пари произведувал.
Огромно е вселенското расејување, како од ракав,
јас не бев предвиден да исполнам ни еден квадрат.
Бикот и болвата никогаш не се опеани ко што сакав, 30
красни се ѓубрето и калта ако во краснопис задрат.
Натприродното не се брои, по него не сум врекал,
иде ден како и најдобриот да правам добри дела,
ќе станам врховната сили по која за спас се пека,
за создавање во мене сум собрал вселена цела,
во заседа сега овде во матката на сенките чекам.

Ова е оригиналот:
41
I am he bringing help for the sick as they pant on their backs,
And for strong upright men I bring yet more needed help.
I heard what was said of the universe,
Heard it and heard it of several thousand years;
It is middling well as far as it goes—but is that all?
Magnifying and applying come I,
Outbidding at the start the old cautious hucksters,
Taking myself the exact dimensions of Jehovah,
Lithographing Kronos, Zeus his son, and Hercules his grandson,
Buying drafts of Osiris, Isis, Belus, Brahma, Buddha,
In my portfolio placing Manito loose, Allah on a leaf, the crucifix
engraved,
With Odin and the hideous-faced Mexitli and every idol and image,
Taking them all for what they are worth and not a cent more,
Admitting they were alive and did the work of their days,
(They bore mites as for unfledg’d birds who have now to rise and fly
and sing for themselves,)
Accepting the rough deific sketches to fill out better in myself, bestowing
them freely on each man and woman I see,
Discovering as much or more in a framer framing a house,
Putting higher claims for him there with his roll’d-up sleeves driving the
mallet and chisel,
Not objecting to special revelations, considering a curl of smoke or a
hair on the back of my hand just as curious as any revelation,
Lads ahold of fire-engines and hook-and-ladder ropes no less to me
than the gods of the antique wars,
Minding their voices peal through the crash of destruction,
Their brawny limbs passing safe over charr’d laths, their white foreheads
whole and unhurt out of the flames;
By the mechanic’s wife with her babe at her nipple interceding for every
person born,
Three scythes at harvest whizzing in a row from three lusty angels with
shirts bagg’d out at their waists,
The snag-tooth’d hostler with red hair redeeming sins past and to come,
Selling all he possesses, traveling on foot to fee lawyers for his brother
and sit by him while he is tried for forgery;
What was strewn in the amplest strewing the square rod about me, and
not filling the square rod then,
The bull and the bug never worshipp’d half enough,
Dung and dirt more admirable than was dream’d,
The supernatural of no account, myself waiting my time to be one of
the supremes,
The day getting ready for me when I shall do as much good as the best,
and be as prodigious;
By my life-lumps! becoming already a creator,
Putting myself here and now to the ambush’d womb of the shadows.

 
Категория: Поезия
Прочетен: 996 Коментари: 0 Гласове: 1


Повик отсред мноштвото луѓе, мојот сопствен глас,
громогласно распослана порака што води кон амин:
пријдете момци и девојки, мажи и жени, дојде час
изведувачот да запне силно, увертирата е на замин.
Со лефтерни акорди љубопитството ви го кревав
но осетив нетрпение во климаксот на вашата џева. 
Главава цврсто стои на вратот, на моите рамења,
музика одекнува диво, како од тркалачки камења,
луѓето што ме опкружуваат не се моите од дома -
и пак наидува една лавина од слики што ме ломат:10
цврсто тло што секогаш лапачи и пијаници крепи,
сонце што секогаш еднакво грее и окати и слепи,
плима што стално ги преплакнува своите поседи,
јас и маката со секогаш свежозлобните соседи,
палецов од кој ненаситно диши јадежот од трнот, 
неодговорено прашање од кое стално ми е црно,
липтежна е течноста на животот а ја копнее и рие 
постојано подбуцнување од итрецот што се крие
па иако со заштитни бинтови си го завиваме вратот
пак на патериците на смртта си го изодуваме патот.20
За ќеф на мевот слободоумните мозоци сркаат,
со сребро в очи, за печалби поголеми се тркаат,
се обложуваат, грабаат, продаваат богати да бидат,
но на гозба духовна веќе никогаш нема да отидат.
Многу луѓе се потат, ораат, сеат, жнеат и вршат, 
за потоа како плата да добијат сал плевна прша,
а неколкумина мрзливци што само јадат и серат
во своите складишта сета пченица ќе ја зберат.
Ова е градот, со сите, и јас сум играч во тимот,
ме интересира сѐ, од војни до недвижен имот. 30
Наоколу, врскосани и во фракови, манекени газат,
ја знам таа тајфа, во нив познавам мои дупликати,
таму кајшто јас веќе поминав они допрва ќе лазат,
со мене, и слабиот и јакиот бесмртност ќе го фати.
Си признавам, мојот егоизам многу добро го знам,
пишувам сештојадни редови и ни грам немам срам,
прашувам одненадеж и тебе, читателу, кој и да си, 
мојов пев те млати и од него ништо не ќе те спаси.
Книгава е печатена и подврзана, но мое ли е дело?
Зар печатарот и чиракот негов се помалку вредни? 40
Има и слики, но споредливи ли се со твоето тело,
со твојта прегратка што е заслон за слаби и бедни?
Железниот брод, неговите топови и оклопени кули,
споредени со капетанот и посадата, зар не се нули?
В куќа, намештајот и храната ли се нејзиното битие?
Или тоа се стопанот, домаќинката, и нивното житие?
Ширното небо над сите океани и сето копно виснало
а помил ти е сокакот каде твоето куќиче се стиснало?
Светците, мудреците и силниците историјата ја кројат 
но за судбината на светов зар помала е улогата твоја? 50
Теологијата цари но мозокот човечки е повисоко ниво,
зар некој сфатил што е разум, љубов, или што е живот?

Ова е оригиналот:
42
A call in the midst of the crowd,
My own voice, orotund sweeping and final.
Come my children,
Come my boys and girls, my women, household and intimates,
Now the performer launches his nerve, he has pass’d his prelude on the
reeds within.
Easily written loose-finger’d chords—I feel the thrum of your climax
and close.
My head slues round on my neck,
Music rolls, but not from the organ,
Folks are around me, but they are no household of mine.
Ever the hard unsunk ground,
Ever the eaters and drinkers, ever the upward and downward sun, ever
the air and the ceaseless tides,
Ever myself and my neighbors, refreshing, wicked, real,
Ever the old inexplicable query, ever that thorn’d thumb, that breath of
itches and thirsts,
Ever the vexer’s hoot! hoot! till we find where the sly one hides and
bring him forth,
Ever love, ever the sobbing liquid of life,
Ever the bandage under the chin, ever the trestles of death.
Here and there with dimes on the eyes walking,
To feed the greed of the belly the brains liberally spooning,
Tickets buying, taking, selling, but in to the feast never once going,
Many sweating, ploughing, thrashing, and then the chaff for payment
receiving,
A few idly owning, and they the wheat continually claiming.
This is the city and I am one of the citizens,
Whatever interests the rest interests me, politics, wars, markets, newspapers,
schools,
The mayor and councils, banks, tariffs, steamships, factories, stocks,
stores, real estate and personal estate.
The little plentiful manikins skipping around in collars and tail’d coats
I am aware who they are, (they are positively not worms or fleas,)
I acknowledge the duplicates of myself, the weakest and shallowest is
deathless with me,
What I do and say the same waits for them,
Every thought that flounders in me the same flounders in them.
I know perfectly well my own egotism,
Know my omnivorous lines and must not write any less,
And would fetch you whoever you are flush with myself.
Not words of routine this song of mine,
But abruptly to question, to leap beyond yet nearer bring;
This printed and bound book—but the printer and the printing-office boy?
The well-taken photographs—but your wife or friend close and solid in
your arms?
The black ship mail’d with iron, her mighty guns in her turrets—but
the pluck of the captain and engineers?
In the houses the dishes and fare and furniture—but the host and
hostess, and the look out of their eyes?
The sky up there—yet here or next door, or across the way?
The saints and sages in history—but you yourself?
Sermons, creeds, theology—but the fathomless human brain,
And what is reason? and what is love? and what is life?

Категория: Поезия
Прочетен: 1112 Коментари: 0 Гласове: 0
Търсене

За този блог
Автор: lupcobocvarov
Категория: Поезия
Прочетен: 562571
Постинги: 749
Коментари: 120
Гласове: 502