Потребителски вход

Запомни ме | Регистрация
моите песни - земјотресни :-)
Автор: lupcobocvarov Категория: Поезия
Прочетен: 562552 Постинги: 749 Коментари: 120
Постинги в блога от Декември, 2014 г.
 Мој препев на песна од Дилан Томас

НЕ БИДИ ЉУБЕЗЕН НА УМИРАЊЕ

Староста нека не си оди тивко во ваква добра ноќ,
нека разбеснува и пали до крајот на сета своја моќ,
против умирањето на светлоста нека рика и рита.

Мудрецот на залез знае дека праведен е овој мрак,
но молњата на животот тој не ја слови во својот фак
па во ваква добра ноќ и он е во клоцачката свита.

Питомиот човек сака со последниот бран на здивот
в сјај да танцуваат кревките дела на неговиот живот
и затоа против умирањето на светлоста тој се гневи.

Сонцето го славел жестокиот човек фатен во тесно,
но предоцна принаучил дека оно не се лаже лесно
па и тој во ваква добра ноќ маршира со силите леви.

Сериозен човек на умирачка со слепечки поглед зјае,
но и така мижав како фраерски метеор може да сјае,
и затоа и тој со клоци умирачката од немост ја плеви.

Та и ти, мил мој татко залегнат на овој жалосен срт,
колни и благословувај ме со твоите бесни солзи,
во оваа добра ноќ не биди љубезен со твојата смрт,
клоцај и рикај, на умирачка не треба да се ползи.

Ова е оригиналот:
Do not go gentle into that good night

Dylan Thomas, 1914 - 1953

Do not go gentle into that good night,
Old age should burn and rave at close of day;
Rage, rage against the dying of the light.

Though wise men at their end know dark is right,
Because their words had forked no lightning they
Do not go gentle into that good night.

Good men, the last wave by, crying how bright
Their frail deeds might have danced in a green bay,
Rage, rage against the dying of the light.

Wild men who caught and sang the sun in flight,
And learn, too late, they grieved it on its way,
Do not go gentle into that good night.

Grave men, near death, who see with blinding sight
Blind eyes could blaze like meteors and be gay,
Rage, rage against the dying of the light.

And you, my father, there on the sad height,
Curse, bless, me now with your fierce tears, I pray.
Do not go gentle into that good night.
Rage, rage against the dying of the light.

Категория: Поезия
Прочетен: 1187 Коментари: 1 Гласове: 0


Свештеници од сите времиња и од целиот свет,
и најголемата и најмалата вера ко моја ја примам,
и старинскиот и модерниот култ за мене е свет,
и по пет илјади години пак на земјава ќе ме има,
ќе прашувам пророчишта и богови ќе честам,
сонцето ќе го поздравувам од фетишни места,
духот на амбис ил`ќутук ќе го повикувам со стап,
ко шаман, поп, лама или браман ќе бидам ербап,
од чаша од череп ќе пијам мед засладен со крв,
на улица во литија фалусна ќе бидам танчер прв,10
во шуми ќе бидам занесен и строг гимнософист,
за Шастра, Веда и Куранот восхитот ќе ми е ист,
во божјата кула за изгревот сончев да се зачува 
по скали омрсени со човечка крв ќе се качувам,
од чукање во тапан од змија рацете ќе ми капнат,
ќе го примам евангелието и оној што бил распнат,
знам сигурно, божествен е и на миса ќе клечам,
во лудачка криза и јас свети зборови ќе речам,
во страв од божји гнев само арабески ќе цртам
и во занес свет во круг како дервиш ќе се вртам. 20
Потиштени сомнежливци, лути, тупи и одлачени, 
лекомислени, намќорести, ненаспани, измачени,
во тоа море на агонија поединечно секого знам,
распнати сте помеѓу очајот и неверничкиот срам.
Метилавата риба се прпелка и се извива како црв,
ко гргорна молња да се родила во нејзината крв! 
Бидете мирни, метилни риби од неверничкиот круг,
со вас сум исто толку близок колку и со секој друг,
и мене и вас минатото нѐ товарило со тежина иста,
а непробаните нешта допрва темелно ќе нѐ чистат. 30
Непробаното не знам што е, времето само ќе каже,
дал`за скокање или за бесење, секој ќе добие јаже.
Младичот умрен и закопан одминат нема да биде,
ни момата заљубена што починала од жал по него,
ни детето што ѕирна оддома и никој веќе не го виде,
ни старецот што алчно со жолч го отру своето его,
ни пијаниците што умреа мочајќи на дрво потпрени, 
ни мноштвото мирољубиви луѓе во колежи сотрени,
ни било што живо кое оди, лета, ползи или плива -
не ќе биде одмината ни најмалата материја жива. 40

Ова е оригиналот:
43
I do not despise you priests, all time, the world over,
My faith is the greatest of faiths and the least of faiths,
Enclosing worship ancient and modern and all between ancient and
modern,
Believing I shall come again upon the earth after five thousand years,
Waiting responses from oracles, honoring the gods, saluting the sun,
Making a fetich of the first rock or stump, powowing with sticks in the
circle of obis,
Helping the llama or brahmin as he trims the lamps of the idols,
Dancing yet through the streets in a phallic procession, rapt and austere
in the woods a gymnosophist,
Drinking mead from the skull-cap, to Shastas and Vedas admirant,
minding the Koran,
Walking the teokallis, spotted with gore from the stone and knife,
beating the serpent-skin drum,
Accepting the Gospels, accepting him that was crucified, knowing
assuredly that he is divine,
To the mass kneeling or the puritan’s prayer rising, or sitting patiently
in a pew,
Ranting and frothing in my insane crisis, or waiting dead-like till my
spirit arouses me,
Looking forth on pavement and land, or outside of pavement and land,
Belonging to the winders of the circuit of circuits.
One of that centripetal and centrifugal gang I turn and talk like man
leaving charges before a journey.
Down-hearted doubters dull and excluded, Frivolous, sullen, moping,
angry, affected, dishearten’d, atheistical,
I know every one of you, I know the sea of torment, doubt, despair and
unbelief.
How the flukes splash!
How they contort rapid as lightning, with spasms and spouts of blood!
Be at peace bloody flukes of doubters and sullen mopers,
I take my place among you as much as among any,
The past is the push of you, me, all, precisely the same,
And what is yet untried and afterward is for you, me, all, precisely the same.
I do not know what is untried and afterward,
But I know it will in its turn prove sufficient, and cannot fail.
Each who passes is consider’d, each who stops is consider’d, not single
one can it fall.
It cannot fall the young man who died and was buried,
Nor the young woman who died and was put by his side,
Nor the little child that peep’d in at the door, and then drew back and
was never seen again,
Nor the old man who has lived without purpose, and feels it with
bitterness worse than gall,
Nor him in the poor house tubercled by rum and the bad disorder,
Nor the numberless slaughter’d and wreck’d, nor the brutish koboo
call’d the ordure of humanity,
Nor the sacs merely floating with open mouths for food to slip in,
Nor any thing in the earth, or down in the oldest graves of the earth,
Nor any thing in the myriads of spheres, nor the myriads of myriads
that inhabit them,
Nor the present, nor the least wisp that is known.

 
Категория: Поезия
Прочетен: 1149 Коментари: 0 Гласове: 0
 

Час за објаснување! Познатото го тргам встрана,
сите луѓе со мене во Непознатото ги вовлекувам!
Саатот часови голта, на вечноста што 
ѝ е храна? 
Изеде трилион години а уште трилион ја очекува!
Богатство и разновидност ни донесоа породите,
и други такви каравани кон нас дарежливо идат,
не ги делам според придобивките или незгодите
ако го исполниле своето доба, исти ќе ми бидат.
Може спрема некои од вас, браќа и сестри мои,
човештвото да се покажа крволочно или обидно?10
Жал ми е за тоа, за мене оно љубезност скрои,
постигнат зенит сум и запредок за растење идно.
Скала од гроздови доба пред мене е исправена
и јас по највисоките пречки веќе се јазам смело,
невиден бев во ПраНиштото, Аветта е оставена
во маглите и јагленот на моето постигнато дело. 
А во прегработ нивен долго и грдо бев вклештен,
но имаше пријателска рака што лулката ми ја крена:
циклусите неа ја извеслаа преку океан вжештен
а ѕвездите се подместија да излезам јас на сцена.20
Генерации породи пробија пат пред и јас да писнам,
мојот ембрион никогаш не излади и не стана тром,
зарад него еден вселенски облак во тело се стисна
и слоеви и купишта растенија му дадоа храна и дом. 
Огромни диносауруси в усти го пренесуваа со грижа,
да ме оформат да уживам се сплотија море и суша,
и оттогаш до денес, во мене напредоците се нижат,
иако колку еден чеперок сум, имам ненаситна душа.

Ова е оригиналот:
44
It is time to explain myself—let us stand up.
What is known I strip away,
I launch all men and women forward with me into the Unknown.
The clock indicates the moment—but what does eternity indicate?
We have thus far exhausted trillions of winters and summers,
There are trillions ahead, and trillions ahead of them.
Births have brought us richness and variety,
And other births will bring us richness and variety.
I do not call one greater and one smaller,
That which fills its period and place is equal to any.
Were mankind murderous or jealous upon you, my brother, my sister?
I am sorry for you, they are not murderous or jealous upon me,
All has been gentle with me, I keep no account with lamentation,
(What have I to do with lamentation?)
I am an acme of things accomplish’d, and I an encloser of things to be.
My feet strike an apex of the apices of the stairs,
On every step bunches of ages, and larger bunches between the steps,
All below duly travel’d, and still I mount and mount.
Rise after rise bow the phantoms behind me,
Afar down I see the huge first Nothing, I know I was even there,
I waited unseen and always, and slept through the lethargic mist,
And took my time, and took no hurt from the fetid carbon.
Long I was hugg’d close—long and long.
Immense have been the preparations for me,
Faithful and friendly the arms that have help’d me.
Cycles ferried my cradle, rowing and rowing like cheerful boatmen,
For room to me stars kept aside in their own rings,
They sent influences to look after what was to hold me.
Before I was born out of my mother generations guided me,
My embryo has never been torpid, nothing could overlay it.
For it the nebula cohered to an orb,
The long slow strata piled to rest it on,
Vast vegetables gave it sustenance,
Monstrous sauroids transported it in their mouths and deposited it with care.
All forces have been steadily employ’d to complete and delight me,
Now on this spot I stand with my robust soul.

Категория: Поезия
Прочетен: 1061 Коментари: 0 Гласове: 0
Последна промяна: 26.12.2014 18:53


Чепероку младешки, стално растеглив и напнат!
О, мажествено доба, напрчено, алово и полно!
На усниве љубовниците се трупаат да ме апнат,
ми продираат под кожата, што е слатко и болно,
по улиците и салите, еден сум од нивните идоли, 
“Еј“ ми викаат од речен брег, ноќе ми идат голи, 
лелеат и црцорат околу глава тие слатки љупки,
моето име го викаат од рабови на цветни пупки,
откај лозја, откај џбунови од драка и цвеќе диво,
го потпалуваат страсно секој миг од мојот живот,10
од нивните срца си кинат ракатки и ми ги џиткаат,
со нежни балсамски ленти телото ми го виткаат.
Добредојдена си, старост што гордо дигаш глава
и неискажлива милина за смртните дни негуваш! 
Секоја состојба не објавува сал за својата слава 
туку и за она што го остава и што од неа излегува 
а и молкот темен на ист начин своја објава дава.
Јас далечни трепетливи соѕвездија ноќе гледам,
и сѐ што мојата пресметковна моќ може да брои
е само раб на другите соѕвездија што се редат,20
да се шират далеку и нанадвор некој ги скроил,
секогаш бегаат, за блискоста за нас да ја штедат.
Моето сонце околу своето сонце кротко кружи,
во повисокото коло со свои другари се дружи,
а уште понатаму толку поголеми роеви следат 
што и големо сонце во нив како дамка изгледа.
Во тоа движење нема запир и не може да биде: 
кога јас, вие и сите светови, во овој час свиден,
би паднале изненадно назад во некој бран блед,
вкрај тоа ништо не би значело, пак ќе стане ред,30
ние сигурно ќе искрснеме таму кајшто сме сега,
во орбитата што од некој центар нанадвор бега,
и сигурно е дека и каде-каде подалеку ќе одиме,
а во меѓувреме, како луѓе или трева се плодиме. 
Неколку октилиони простор и квадрилиони време,
не го загрозуваат чеперокот, многу не му се ита,
како и секое нешто, и тие се само честички семе.
Глеј далеку и ќе видиш само безгранична свита,
сонца на сонцата на бегачкото вселенско племе.
Моето рандеву е закажано и Господ ќе ме земе.40
Господ е Големиот Другар а по него и јас чезнам,
се усовршувам за таа средба, нема да го зезнам.

Ова е оригиналот:
45
O span of youth! ever-push’d elasticity!
O manhood, balanced, florid and full.
My lovers suffocate me,
Crowding my lips, thick in the pores of my skin,
Jostling me through streets and public halls, coming naked to me at night,
Crying by day, Ahoy! from the rocks of the river, swinging and chirping
over my head,
Calling my name from flower-beds, vines, tangled underbrush,
Lighting on every moment of my life,
Bussing my body with soft balsamic busses,
Noiselessly passing handfuls out of their hearts and giving them to be mine.
Old age superbly rising! O welcome, ineffable grace of dying days!
Every condition promulges not only itself, it promulges what grows
after and out of itself,
And the dark hush promulges as much as any.
I open my scuttle at night and see the far-sprinkled systems,
And all I see multiplied as high as I can cipher edge but the rim of the
farther systems.
Wider and wider they spread, expanding, always expanding,
Outward and outward and forever outward.
My sun has his sun and round him obediently wheels,
He joins with his partners a group of superior circuit,
And greater sets follow, making specks of the greatest inside them.
There is no stoppage and never can be stoppage,
If I, you, and the worlds, and all beneath or upon their surfaces, were his
moment reduced back to a pallid float, it would not avail the long run,
We should surely bring up again where we now stand,
And surely go as much farther, and then farther and farther.
A few quadrillions of eras, a few octillions of cubic leagues, do not
hazard the span or make it impatient,
They are but parts, any thing is but a part.
See ever so far, there is limitless space outside of that,
Count ever so much, there is limitless time around that.
My rendezvous is appointed, it is certain,
The Lord will be there and wait till I come on perfect terms,
The great Camerado, the lover true for whom I pine will be there.

Категория: Поезия
Прочетен: 1075 Коментари: 0 Гласове: 0
Последна промяна: 25.12.2014 10:27
  Знам дека живеам во најдоброто време и простор и никогаш не ме измериле ниту било кога ќе можат. Скитам во вечноста и тоа не е измамнички злостор. Имам кабаница и чевлите ми се од воловска кожа а немам филозофија, ни црква ни тапацирани каучи на кои би се петелел пред дами и пријатели главучи. Не водам луѓе во библиотека, на берза или в меана по цветородните ридови е мојата публика насмеана, јас само ви ги покажувам убавините на далечините а за дотаму сами ќе си решите што и како да чините.10 А далеку па и не е, може еднаш веќе таму сте биле, на дофат ви се полиња и градови на народот силен,  нарамете ранци, ако ви се тешки, јас сум спремен, ќе ви ги носам, а вие ќе ми вратите по некое време. Денес в зора од ридот го гледав натрупаното небо па мојот дух го прашав: ќе бидеме ли задоволени кога таму и ние веќе нема да се грижиме за лебот? А духот рече: не, ние дури ќе бидеме и осоколени за и последната божја тајна да ја туриме во џебот. И вие ме прашувате но јас за вас одговор немам,20 едино што можам двопек и млеко да ви спремам. Најадени, наспани и во чиста руба пресоблечени, ќе ве испратам да ги откривате тајните обречени. Доволно сонувавте за презир достојни соништа, мрените на вашите очи јас грубо ќе ги поништам, ќе морате да се навикнете на светлосниот блесок, во вашите животи тој да стане како обичен песок.  Долго плашливо цапавте како слепци долж брегот сега сакам секој од вас во најдлабокото да плива, како делфини бидете, нека ве води табиетот негов,30 да се види дека засекогаш животорадоста е жива.
Ова е оригиналот: 46 I know I have the best of time and space, and was never measured and never will be measured. I tramp a perpetual journey, (come listen all!) My signs are a rain-proof coat, good shoes, and a staff cut from the woods, No friend of mine takes his ease in my chair, I have no chair, no church, no philosophy, I lead no man to a dinner-table, library, exchange, But each man and each woman of you I lead upon a knoll, My left hand hooking you round the waist, My right hand pointing to landscapes of continents and the public road. Not I, not any one else can travel that road for you, You must travel it for yourself. It is not far, it is within reach, Perhaps you have been on it since you were born and did not know, Perhaps it is everywhere on water and on land. Shoulder your duds dear son, and I will mine, and let us hasten forth, Wonderful cities and free nations we shall fetch as we go. If you tire, give me both burdens, and rest the chuff of your hand on my hip, And in due time you shall repay the same service to me, For after we start we never lie by again. This day before dawn I ascended a hill and look’d at the crowded heaven, And I said to my spirit When we become the enfolders of those orbs, and the pleasure and knowledge of every thing in them, shall we be fill’d and satisfied then? And my spirit said No, we but level that lift to pass and continue beyond. You are also asking me questions and I hear you, I answer that I cannot answer, you must find out for yourself. Sit a while dear son, Here are biscuits to eat and here is milk to drink, But as soon as you sleep and renew yourself in sweet clothes, I kiss you with a good-by kiss and open the gate for your egress hence. Long enough have you dream’d contemptible dreams, Now I wash the gum from your eyes, You must habit yourself to the dazzle of the light and of every moment of your life. Long have you timidly waded holding a plank by the shore, Now I will you to be a bold swimmer, To jump off in the midst of the sea, rise again, nod to me, shout, and laughingly dash with your hair.  
Категория: Поезия
Прочетен: 1032 Коментари: 0 Гласове: 1

Учител сум на атлети и ако некој од нив се петели дека неговите гради се поголеми од градите мои, така ги потврдува моите педагошки добродетели оти, за да го надмине учителот, јас така го скроив! Љубеното момче маж ќе стане не од научен став ами по сопственото право и подобро да биде зол одошто свитлив заради прилагодливост или страв;  вљубен во момата, тој се слади со печење од вол, одбиена љубов или упрек го сечат поболно од нож, одличен во галоп, во бокс, во гаѓање мета или кош,10 во едрење, во свирење на бенџо и пеење балада - претпочита лузни и сипанични мозолчиња и брада,  такви лица што ветерот ги бричи и сонцето ги пече, а не бели лица што сапун ги мазни од утро до вечер. Ве учам да напуштате но кој може од мене да бега? Ве следам каде и да отидете од ова овде и сега. Познати значења со приштови на смеа се мешаат,  сѐ дур не ги разберете, моите зборови ве чешаат, не зборувам за пари или за време лесно да мине, овој говор е ваш колку и мој и јас само ве глумам,20 јас сум јазикот на вашата уста што кога и да зине ме поттикнува да разврзам понекоја јазолна дума.  А ако понекогаш таа засекува и отвора рана болна, во куќа љубов и смрт нема да спомнам, се колнам, ни ќе ви толкувам што за мене е лага или вистина - освен на оние што со мене остануваат на чистина. Ако сакате да ме разберете, елате на речен брег, првиот комарец е објаснување а водниот бран клуч, весло, токмак и пила рачна на мојот збор се стег, во затворена соба или школо јас сум нем како туч,30 поарно со простаци и мали деца ќе уживам во гег. Близок ми е пристанишниот работник, тој ме знае, на дрвосечачот сум му другар и поткрепа штедра, мојот глас му олеснува на орачот бразди да ткае, со морнарите и рибарите, и моите зборови едрат. Војничкиот логор или марш се моја црква и служба, во ноќта пред битката многумина утеха моја бараат, јас не ги изневерувам, нивна зборовна сум дружба, во можеби последната ноќ, мојот стих го изговараат. Под покривката на ловец заспан лице в лице дишам,40 ни една мајка од мојата поткрепа нема да ја лишам, кочијашот што на мене мисли тропотот не го нервира туку на размислите мои и духот негов гордо левитира, девојка и сопруга го оставаат своето плетиво за час  и занесени знаат, како и сите други, што кажувам јас.  
Ова е оригиналот: 47 I am the teacher of athletes, He that by me spreads a wider breast than my own proves the width of my own, He most honors my style who learns under it to destroy the teacher. The boy I love, the same becomes a man not through derived power, but in his own right, Wicked rather than virtuous out of conformity or fear, Fond of his sweetheart, relishing well his steak, Unrequited love or a slight cutting him worse than sharp steel cuts, First-rate to ride, to fight, to hit the bull’s eye, to sail a skiff, to sing a song or play on the banjo, Preferring scars and the beard and faces pitted with small-pox over all latherers, And those well-tann’d to those that keep out of the sun. I teach straying from me, yet who can stray from me? I follow you whoever you are from the present hour, My words itch at your ears till you understand them. I do not say these things for a dollar or to fill up the time while I wait for a boat, (It is you talking just as much as myself, I act as the tongue of you, Tied in your mouth, in mine it begins to be loosen’d.) I swear I will never again mention love or death inside a house, And I swear I will never translate myself at all, only to him or her who privately stays with me in the open air. If you would understand me go to the heights or water-shore, The nearest gnat is an explanation, and a drop or motion of waves key, The maul, the oar, the hand-saw, second my words. No shutter’d room or school can commune with me, But roughs and little children better than they. The young mechanic is closest to me, he knows me well, The woodman that takes his axe and jug with him shall take me with him all day, The farm-boy ploughing in the field feels good at the sound of my voice, In vessels that sail my words sail, I go with fishermen and seamen and love them. The soldier camp’d or upon the march is mine, On the night ere the pending battle many seek me, and I do not fail them, On that solemn night (it may be their last) those that know me seek me. My face rubs to the hunter’s face when he lies down alone in his blanket, The driver thinking of me does not mind the jolt of his wagon, The young mother and old mother comprehend me, The girl and the wife rest the needle a moment and forget where they are, They and all would resume what I have told them.  
Категория: Поезия
Прочетен: 1099 Коментари: 0 Гласове: 1
 

Реков дека душата е самото тело а и оно е душа
па за човекот, ни Богот не е поголем од него сам,
и оној што без сомилост по вода оди ќе си слуша
песна дека на сопствениот погреб оди без срам,
а јас или вие можеме и без пара в џеб да купиме 
една мешунка грав и откако нежно ќе ја излупиме,
да покажеме дека ја сматува ученоста на светов.
И нема таква чорба која и џуџето не би ја исркало,
и нема предмет до толку мек та да не биде длето 
или главник во осовината на вселенското тркало,
па велам: секоја човечка душа за мудрост гладна
и пред милион вселени нека стои спокојна и ладна.
Ни најблескавиот израз не може точно да каже
колку јас сум смирен околу тоа со смртта и Бог,
па на човештвото му велам: тој опус не е важен,
непотребно е игла да барате во тревниот стог.
Во секој предмет ги забележувам Божјите прсти,
но тоа не може моето љубопитство да го крене.
Зошто за Бога би барал чудесни докази цврсти
кога везден Го забележувам кај други и во мене? 
Има писма фрлени на улица, потпишани од Бога,
но ги заобиколувам, ги оставам таму да си лежат,
бидејќи знам, колку и далеку да отиде мојта нога,
они ќе ми идат и ни ќе ми олеснат ни ќе ми тежат.

Ова е оригиналот:
48
I have said that the soul is not more than the body,
And I have said that the body is not more than the soul,
And nothing, not God, is greater to one than one’s self is,
And whoever walks a furlong without sympathy walks to his own
funeral drest in his shroud,
And I or you pocketless of a dime may purchase the pick of the earth,
And to glance with an eye or show a bean in its pod confounds the
learning of all times,
And there is no trade or employment but the young man following it
may become a hero,
And there is no object so soft but it makes a hub for the wheel’d universe,
And I say to any man or woman,
Let your soul stand cool and com posed before a million universes.
And I say to mankind, Be not curious about God,
For I who am curious about each am not curious about God,
(No array of terms can say how much I am at peace about God and
about death.)
I hear and behold God in every object, yet understand God not in the least,
Nor do I understand who there can be more wonderful than myself.
Why should I wish to see God better than this day?
I see something of God each hour of the twenty-four, and each moment
then,
In the faces of men and women I see God, and in my own face in the glass,
I find letters from God dropt in the street, and every one is sign’d by
God’s name,
And I leave them where they are, for I know that wheresoe’er I go,
Others will punctually come for ever and ever.

Категория: Поезия
Прочетен: 2248 Коментари: 7 Гласове: 1
Последна промяна: 18.12.2014 20:33


А ти, Смрт, не се петели со твојата горчлива гушка,
залудно пробуваш мојот мир да го брануваш диво.
Акушерот на работа стигнува како наполнета пушка,
со раце цврсти да стиснат и да прифатат нов живот.
Јас на вратата стојам со мажот чија брачна друшка
со среќниот пород даде повод да нѐ чести со пиво.
А ти, Лешу, добро ѓубре за нечиј пораст ќе бидеш,
за тебе се потресувам баш колку било која свиња:
во носниците сладок мирис од бели рози ми иде,
бацувам усни лиснати, ги галам пазувите на диња.
А ти, Животу, ти на многу смртни зделки си депо,
јас, на пример, веќе десет илади пати мртов бев.
Од ѕвезди и трева гробна се изнаслушав шепот,
па ако они не ечат, зар ќе биде мојот молк грев?
Од матната бара залегната во шумскиот теснец,
од месечината што по косината на самракот лази ,
шприцнете, искри на денот и мракот, нека блесне
поттик за семката што од калта кон небо ќе се јази
опрена на свита од петелки и гранки на оваа есен. 
Од месечината и ноќта и јас на угоре ќе првнам,
сенишното мижуркање е само сончевиот одраз,
мали или големи, ние сме регенерација стрвна,
попладневни зраци во срцевината ќе ни продрат.

Ова е оригиналот:
49
And as to you Death, and you bitter hug of mortality, it is idle to try to
alarm me.
To his work without flinching the accoucheur comes,
I see the elder-hand pressing receiving supporting,
I recline by the sills of the exquisite flexible doors,
And mark the outlet, and mark the relief and escape.
And as to you Corpse I think you are good manure, 
but that does not offend me,
I smell the white roses sweet-scented and growing,
I reach to the leafy lips, I reach to the polish’d breasts of melons.
And as to you Life I reckon you are the leavings of many deaths,
(No doubt I have died myself ten thousand times before.)
I hear you whispering there O stars of heaven,
O suns—O grass of graves—O perpetual transfers and promotions,
If you do not say any thing how can I say any thing?
Of the turbid pool that lies in the autumn forest,
Of the moon that descends the steeps of the soughing twilight,
Toss, sparkles of day and dusk—toss on the black stems that decay in
the muck,
Toss to the moaning gibberish of the dry limbs.
I ascend from the moon, I ascend from the night,
I perceive that the ghastly glimmer is noonday sunbeams reflected,
And debouch to the steady and central from the offspring great or small.

Категория: Поезия
Прочетен: 1114 Коментари: 0 Гласове: 0

Без име, неизразливо, не знам што точно значи, 
има нешто во мене што е исчанчено и ме поти,
го смирува моето тело и врелината му ја млачи,
не знам што е но оно со мирниот сон ме сплоти.
А нешто го врти повеќе од земјата што ме врти,
тоа создание е пријателот што со гушка ме буди,
хаос не е ниту смрт, облик е со единствени црти
што на моите браќа и сестри живот вечен нуди.
Напати ми иде да кажам дека е просто како леќа -
кога неизразливото ме обзема и го викам Среќа.

Ова е оригиналот:
50
There is that in me—I do not know what it is—but I know it is in me.
Wrench’d and sweaty—calm and cool then my body becomes,
I sleep—I sleep long.
I do бликnot know it—it is without name—it is a word unsaid,
It is not in any dictionary, utterance, symbol.
Something it swings on more than the earth I swing on,
To it the creation is the friend whose embracing awakes me.
Perhaps I might tell more. Outlines! I plead for my brothers and sisters.
Do you see O my brothers and sisters?
It is not chaos or death—it is form, union, 
plan—it is eternal life—it is Happiness.

Категория: Поезия
Прочетен: 1028 Коментари: 0 Гласове: 0
  Минато и сегашност нема, ми свенаа во небиднина, одам напред, во следниот набор на мојата иднина. Семоќен слушателу таму горе, нешто да не рече? Глеј ме в лице дур ја дувам свеќата на оваа вечер. Чесно зборувајќи, освен мене друг и не те слуша, а и ако си противречам, ќе ме фатиш ли за гуша? Јас сум голем, низ множества битието ми си пружа, втренчен сум на најблиските, како врата им служам.   Кој си ја сврши работата, кој чорбата своја ја срка? Кој сака со мене да шета? Кој со мене ќе се трка? Ќе ми проповедате ли пред да бидам клоцнат? Или молчејќи ќе докажете дека веќе е доцна?
Ова е оригиналот: 51 The past and present wilt—I have fill’d them, emptied them. And proceed to fill my next fold of the future. Listener up there! what have you to confide to me? Look in my face while I snuff the sidle of evening, (Talk honestly, no one else hears you, and I stay only a minute longer.) Do I contradict myself? Very well then I contradict myself, (I am large, I contain multitudes.) I concentrate toward them that are nigh, I wait on the door-slab. Who has done his day’s work? who will soonest be through with his supper? Who wishes to walk with me? Will you speak before I am gone? will you prove already too late?    
Категория: Поезия
Прочетен: 1072 Коментари: 0 Гласове: 1
Последна промяна: 17.12.2014 22:54
 Шлајфувам во 33-тата строфа речиси два месеци и затоа морам да го фаќам Волт Витман одоколу, го нападнав одзади, ја препеав последната строфа и се надевам дека така ќе замам сила за да се навртам на онаа најдолгата и најдосадната 33-та строфа.

52
Дамкав сокол ме надлетува и обвинение чита 
дека ме бивало само да дрдорам и да скитам.
Верно, не е баш питом ни сосема јасен мојот метод,
мојот варварски викот шета по ќерамидите на светот.
Но, и за мене денот го забавува последниот блесок
и мојата починка во засенетата пустош ја втиснува.
Во вртежна влага и мрак се расточува моето месо
и со седите локни како партална тантела виснува.
Се завештувам на ѓубрето но тоа не е мисла груба,
оти знам дека ќе израснам ко тревата што ја љубам.
Тешко дека ќе дознаете за моите доблести и пизми,
ако ви требам, ќе бидам под ѓонот на вашите чизми,
ќе бидам спремен како добро напишана таблатура,
ќе бидам филтер на вашата крв и нејзина арматура.
И не очајувајте ако не ме најдете од прва рака,
ако не сум таму побарајте ме на друго место:
можеби сум виснат врз трњето на некоја драка
и таму чекам да се поклоните на мојот престол.

Ова е оригиналот:
52
The spotted hawk swoops by and accuses me, 
he complains of my gab and my loitering.
I too am not a bit tamed, I too am untranslatable,
I sound my barbaric yaws over the roofs of the world.
The last scud of day holds back for me,
It flings my likeness after the rest and true as any on the shadow’d wilds,
It coaxes me to the vapor and the dusk.
I depart as air, I shake my white locks at the runaway sun,
I effuse my flesh in eddies, and drift it in lacy jags.
I bequeath myself to the dirt to grow from the grass I love,
If you want me again look for me under your boot-soles.
You will hardly know who I am or what I mean,
But I shall be good health to you nevertheless,
And filter and fibre your blood.
Failing to fetch me at first keep encouraged,
Missing me one place search another,
I stop somewhere waiting for you.

Категория: Поезия
Прочетен: 1114 Коментари: 0 Гласове: 0
Търсене

За този блог
Автор: lupcobocvarov
Категория: Поезия
Прочетен: 562552
Постинги: 749
Коментари: 120
Гласове: 502