Потребителски вход

Запомни ме | Регистрация
моите песни - земјотресни :-)
Автор: lupcobocvarov Категория: Поезия
Прочетен: 562590 Постинги: 749 Коментари: 120
Постинги в блога от Февруари, 2015 г.

1
Кога за современата поезија заштитнички сум настроен,
го повикувам Шекспир како сведок, за да ми биде штик,
против кланот што како академско стампедо е растроен
под знамето на анархијата и глупоста на слободниот стих.
2
Килавци на зборот, ритмоциди и римоциди грдо вршат,
можните ритмови и рими они хитлеровски ќе ги средат,
како божем тие милозвучја ганглиите ќе им ги скршат,
како да се Евреи виновни за нивната стихотворна беда.
3
За тие предавници на духот јас од земја не се траќам,
ни ќе им се придружам таман да ми изградат зигурат,
мојов сонет како охрабрувачки пример им го праќам,
со надеж барем еден од нив да ми стане поетски брат.
4
Вистина е дека поезијата не е наука туку само забава
но и за неа аксиоматски опинци треба да се набават.
Категория: Поезия
Прочетен: 1329 Коментари: 0 Гласове: 0
17.02.2015 02:35 - Поетска торта
 Мојата “Поетска торта“ од препеви ја збогатив со уште околу 1.400 стихови на “Песната за мене“ од американскиот писател Волт Витман. Содржината е оваа:

image

Како pdf. фајл  книгата може да се преземе од оваа адреса: http://www.mediafire.com/view/f2r1gjhkx992xtn/Поетска_торта.pdf  
Категория: Поезия
Прочетен: 1401 Коментари: 0 Гласове: 0
Последна промяна: 17.02.2015 15:21

Простор и Време! Вистинито е, сега гледам,
сй она што сал нагаѓав дур в трева се валкав,
дур в кревет думав зјапнат во таванска греда,
дур во ноќи што умираа долж брегот талкав.
Се ослободувам од товарот на моите окови,
лактите ги одморам потпрени врз морски јаз,
планини и континенти се под моите скокови,
со моето привидение на рамна нога сум јас.
Меѓу градските куќи, во шума со секира и чук
крчејќи низ неа патче, долж железнички пруги,10
плевејќи ги леите со магдонос, моркови и лук,
крстосувајќи савани, реки, пресушени струги,
маркирајќи новокупени дрвја, копајќи злато, 
опрлен од врел песок си го пробивам патот
мкнејќи го мојот чамец долж плитката река
каде болен пантер на гранки врз мене врека,
каде кон ловецот разбеснето се свртува елен,
каде змија се сонча врз мовлив камен зелен,
каде видрата џвака риби и алигаторот дреме,
каде црна мечка гребе барајќи мед или семе,20
каде дабар во градење го арчи своето време;
по полиња со шеќерна трска и памук жолтоцвет,
по оризни лаки, врз ратарска куќа минам во лет,
преку долголисната пченка и тропската слива,
преку нежен лен и рж која во зеленило плива;
искачувајќи се по планини претпазливо се јазам,
одам по патека меѓу шума и полето со пченица
каде препелица лежи па пазам да не ја згазам,
каде на разден лилјак лета под ѕвезда Деница,
каде големиот мајски бумбар златесто блеска,30
каде поток никнува и се шири од корен на дрво,
каде стока брка муви со кожата како во треска,
каде во цепаница крај каминот пат глода црвот,
каде во бовча да се цеди сирењето го стиснале, 
каде венци од пајажина од греди надвиснале;
каде печатарски валјак просветителски клопоти,
каде од стравови ужасено срце човечко топоти,
каде крушковиден балон во височините лебди
(и јас со него летам ама како бестрашен тебдил),
каде скелата што ја влечат истовара голем брод, 40
каде песокот врел веде јајца на влекачкиот род,
каде китката со своето малечко вежба нуркање,
каде параброд едреник победува во туркање,
каде како црна иверка ајкулна перка вода сече 
и полуизгорениот брод водната струја го влече
полн со човечки мрши и нивните мртви ѕвезди 
дур на лигавиот труп колонија од школки езди;
каде Менхетен се спружил врз гранитен камен 
а пред полковите се развејува ѕвездено знаме;
пердето на Нијагара лице ми покрива како вел, 50
до куќниот праг е зајавна клупа од трупец цел,
на хиподром сум или на излет ил`игри со топка,
во пијани тајфи со груби шеги и понекоја сопка,
во мелница, со цевче пијам нектарен јаболков сок,
секој црвен плод го поздравувам со звучен цмок,
се веселам на лупење пченка, на журки, на јадење,
на доброволна работа при ударничко куќаградење;
каде птицата мајтапчика различни звуци имитира,
каде домаќинот сено од сува трева во стог збира,
каде теленце покрај мајка си трепетливо проодува, 60
каде зазбивтан бик друга крава скоковито оплодува,
каде пастуви рипаат на кобили а петли кокошки газат,
каде на ливадите во дружба јунците и гуските пасат,
каде врз бескрајната прерија залезот сенки постила
од стада биволи што таа со сочна трева ги нагостила,
каде лебед врат свива а колибри се гнезди под стреа,
каде долж брегот галеб пушта речиси човечка смеа,
каде во двор улишта се заштитени со ограда од драка,
каде погребна кола пренесува нечија последна мака,
каде еребици во житно стрниште залегнати се кријат, 70
каде зиме среде дрвја во мразна пустош волци вијат,
каде чапја на раб од мочуриште со ракчиња се храни,
каде со пливање човек од жешкото пладне се брани,
каде црцорец угоре-удолу ја растегнал песната своја
преку редови краставици со лисја со сребрена боја,
преку карпести солила или чистинки и чамов честар,
преку јавни сали, канцеларии или затскриени места;
угодно ми е со домашните но и со странци исто така,
и на убавица и на грда жена љубезно бакнувам рака,
мелодичното дрдорење на квекерката многу го сакам, 80
во пресно обелена црква угодно ми е да слушам хор
или како методистички свештеник шири божји збор,
на бродвејските излози зазјапан сум сплескал нос,
истото попладне потоа долж брегот шлапкам бос,
јас среде а отстрана двајца пријатели сум гушнал,
со молчелив момчак сум во ловечка потера здушна,
пловам во пристаништа за да купувам и продавам,
во болница, на болен од треска лимунада подавам
а кога сѐ ќе стивне, до мртовец во сандак стојам,
гледам како кожата му добила пергаментна боја. 90
Алчен сум повеќе од другите, превртлив сум и лош,
кога некого мразам, ми иде да го прободам со нож!
Кога осамен седам во дворот, мислите ми блудат,
скитам по Јудеја и со милиот Господ правиме чуда,
како опашеста комета во небесниот простор вјасам
до најдалечни планети, сателити и ѕвезди да стасам,
српест месец сум што дење-ноќе е во кружна хајка
дур мев му расте носејќи ја својата бремена мајка,
по тие патеки јуришам, потпирам, налевам , љубам,
планирам, лакомо пирувам, се појавувам и се губам. 100
Посетувам градини од сфери и плодовите ги гледам,
квинтилиони дозреале а другите допрва ќе се ведат.
Во тие летања одам со ненаситната и голтачка душа,
нуркам длабоко, кајшто нештата во ништо се рушат,
материјалното ме воздигнува а духовното ме лечи,
нема чувар или закон што мојот подем ќе го спречи.
Само привремено мојот брод во пристан го котвам, 
за лов на поларни крзна со оружје и алат се готвам.
И еве, пловиме по арктичкото море крај санти мраз,
на ноќна стража во кошот на јарболот сум качен јас, 110
а дење, одам низ чудесна убавина што залегнала,
преку процепи и громади што зимата ги стегнала,
во далечината две белокапи планини се наѕираат
и во моите мечтаења слики од борби ми навираат,
како се доближуваме до некое големо бојно поле,
непријателот се вкопал против нашиот смел полет
но ние стражите претпазливо ги одминуваме одзад,
или, како влегуваме во некој голем разурнат град
а урнатините во мене всадија такво чувство клето:
дека се поголеми од сите живи градови во светот. 120
Јас сум легионер, ноќувам крај напаѓачки стражи,
но и тој сум што од брачниот кревет скорива мажи
и додека они крваво со непријателот водат битка
јас саноќ со мојата невеста во прегратка се виткам.
Јас сум и крик на женскиот глас што ноќе е скорнат
за да ми го дадат телото на мојот удавен морнар.
Ја разбирам храброста на јунаците од секоја доба,
како оној бродски капетан што неволја го подбра
па иако без кормило маткан во смртоносна бура
не очајуваше и цврсто опстоја со хуморен кураж 130
и со креда на штица ни напиша што да правиме: 
“Браќа, бидете весели, ние нема да ве оставиме!“
Тој она што заеднички гроб требаше да ни биде 
три дена го одржа и видовме како спасот ни иде,
во чамци се претоваривме, со болни, деца и жени,
капетановата храброст злата судбина ни ја смени.
Сето тоа јас го голтам, ме слади, тоа мое станува,
јас сум тие луѓе, нивната болка и мене ме ранува.
Презирот и смиреноста на мачениците јас ги имам,
од мајка запалена како вештица ужасот го примам, 140
прогонет роб истоштен од бегање е облиен во пот,
болката од сачмите го штрека дур се држи за плот,
ги чувствувам сите тие страдања и надежи за спас,
сите тие минати судбини сега ги прожувувам и јас.
Јас сум тој прогонет роб, пци гоничи месо ми кинат,
вклештен на ограда сум и крволочен пекол е зинат,
јавачите од потерата со пцости и поруги слават,
жестоко со камшици ја опсипуваат мојата глава.
За пресоблекување, само маките се моја руба,
со ранетиот и јас ја споделувам судбата груба. 150
Сред вжештени урнатини сум пожарникар млад, 
поклопен од ѕид, нагмечен сум и вдишувам чад,
и кога помислив дека умирањето ми е неизбежно,
моите другари ме откопаа и ме преместија нежно,
опкружен со нивниот молк во црвена блуза лежам,
капнат сум но конечно без бол, вдишив ава свежа,
другарски лица без шлемови околу мене гледам,
но и они и пламенот од факлите постепено бледат:
мртовците воскреснуваат како бројчаници и зјаат,
мрдаат со раце како стрелки, јас сум нивниот саат. 160
Како топчија стар за бомбардирање раскажувам,
дека долгиот грмеж на тапанџиите нѐ окуражува,
топовите и тапаните со екот како да се натпејуваат
додека спротивставените војски крвнички војуваат.
Јас сум дел од таа целина, повици и врева слушам,
аплаузи за погодоци, клетви при испуштање душа,
гледам како крвава трага остава амбулантната кола
а гранати, глави и камења фрчат над урната купола.
А иако на умирање, пак вреска мојот генерал смел:
да не мислиме на него туку ровот да ни остане цел. 170

Ова е оригиналот:
33
Space and Time! now I see it is true, what I guess’d at,
What I guess’d when I loaf ’d on the grass,
What I guess’d while I lay alone in my bed,
And again as I walk’d the beach under the paling stars of the morning.
My ties and ballasts leave me, my elbows rest in sea-gaps,
I skirt sierras, my palms cover continents,
I am afoot with my vision.
By the city’s quadrangular houses—in log huts, camping with lumber-men,
Along the ruts of the turnpike, along the dry gulch and rivulet bed,
Weeding my onion-patch or hosing rows of carrots and parsnips,
crossing savannas, trailing in forests,
Prospecting, gold-digging, girdling the trees of a new purchase,
Scorch’d ankle-deep by the hot sand, hauling my boat down the shallow
river,
Where the panther walks to and fro on a limb overhead, where the buck
turns furiously at the hunter,
Where the rattlesnake suns his flabby length on a rock, where the otter is
feeding on fish,
Where the alligator in his tough pimples sleeps by the bayou,
Where the black bear is searching for roots or honey, where the beaver
pats the mud with his paddle-shaped tall;
Over the growing sugar, over the yellow-flower’d cotton plant, over the
rice in its low moist field,
Over the sharp-peak’d farm house, with its scallop’d scum and slender
shoots from the gutters,
Over the western persimmon, over the long-leav’d corn, over the delicate
blue-flower flax,
Over the white and brown buckwheat, a hummer and buzzer there with
the rest,
Over the dusky green of the rye as it ripples and shades in the breeze;
Scaling mountains, pulling myself cautiously up, holding on by low
scragged limbs,
Walking the path worn in the grass and beat through the leaves of the brush,
Where the quail is whistling betwixt the woods and the wheat-lot,
Where the bat flies in the Seventh-month eve, where the great goldbug
drops through the dark,
Where the brook puts out of the roots of the old tree and flows to the
meadow,
Where cattle stand and shake away flies with the tremulous shuddering
of their hides,
Where the cheese-cloth hangs in the kitchen, where andirons straddle
the hearth-slab, where cobwebs fall in festoons from the rafters;
Where trip-hammers crash, where the press is whirling its cylinders,
Wherever the human heart beats with terrible throes under its ribs,
Where the pear-shaped balloon is floating aloft, (floating in it myself
and looking composedly down,)
Where the life-car is drawn on the slip-noose, where the heat hatches
pale-green eggs in the dented sand,
Where the she-whale swims with her calf and never forsakes it,
Where the steam-ship trails hind-ways its long pennant of smoke,
Where the fin of the shark cuts like a black chip out of the water,
Where the half-burn’d brig is riding on unknown currents,
Where shells grow to her slimy deck, where the dead are corrupting below;
Where the dense-starr’d flag is borne at the head of the regiments,
Approaching Manhattan up by the long-stretching island,
Under Niagara, the cataract falling like a veil over my countenance,
Upon a door-step, upon the horse-block of hard wood outside,
Upon the race-course, or enjoying picnics or jigs or a good game of base-ball,
At he-festivals, with blackguard gibes, ironical license, bull-dances, drinking,
laughter,
At the cider-mill tasting the sweets of the brown mash, sucking the
juice through a straw,
At apple-peelings wanting kisses for all the red fruit I find,
At musters, beach-parties, friendly bees, huskings, house-raisings;
Where the mocking-bird sounds his delicious gurgles, cackles, screams, weeps,
Where the hay-rick stands in the barn-yard, where the dry-stalks are
scatter’d, where the brood-cow waits in the hovel,
Where the bull advances to do his masculine work, where the stud to
the mare, where the cock is treading the hen,
Where the heifers browse, where geese nip their food with short jerks,
Where sun-down shadows lengthen over the limitless and lonesome prairie,
Where herds of buffalo make a crawling spread of the square miles far
and near,
Where the humming-bird shimmers, where the neck of the long-lived
swan is curving and winding,
Where the laughing-gull scoots by the shore, where she laughs her nearhuman
laugh,
Where bee-hives range on a gray bench in the garden half hid by the
high weeds,
Where band-neck’d partridges roost in a ring on the ground with their
heads out,
Where burial coaches enter the arch’d gates of a cemetery,
Where winter wolves bark amid wastes of snow and icicled trees,
Where the yellow-crown’d heron comes to the edge of the marsh at
night and feeds upon small crabs,
Where the splash of swimmers and divers cools the warm noon,
Where the katy-did works her chromatic reed on the walnut-tree over
the well,
Through patches of citrons and cucumbers with silver-wired leaves,
Through the salt-lick or orange glade, or under conical firs,
Through the gymnasium, through the curtain’d saloon, through the
office or public hall;
Pleas’d with the native and pleas’d with the foreign, pleas’d with the new
and old,
Pleas’d with the homely woman as well as the handsome,
Pleas’d with the quakeress as she puts off her bonnet and talks melodiously,
Pleas’d with the tune of the choir of the whitewash’d church,
Pleas’d with the earnest words of the sweating Methodist preacher,
impress’d seriously at the camp-meeting;
Looking in at the shop-windows of Broadway the whole forenoon,
flatting the flesh of my nose on the thick plate glass,
Wandering the same afternoon with my face turn’d up to the clouds, or
down a lane or along the beach,
My right and left arms round the sides of two friends, and I in the
middle;
Coming home with the silent and dark-cheek’d bush-boy, (behind me
he rides at the drape of the day,)
Far from the settlements studying the print of animals’ feet, or the
moccasin print,
By the cot in the hospital reaching lemonade to a feverish patient,
Nigh the coffin’d corpse when all is still, examining with a candle;
Voyaging to every port to dicker and adventure,
Hurrying with the modern crowd as eager and fickle as any,
Hot toward one I hate, ready in my madness to knife him,
Solitary at midnight in my back yard, my thoughts gone from me a
long while,
Walking the old hills of Judaea with the beautiful gentle God by my side,
Speeding through space, speeding through heaven and the stars,
Speeding amid the seven satellites and the broad ring, and the diameter
of eighty thousand miles,
Speeding with tail’d meteors, throwing fire-balls like the rest,
Carrying the crescent child that carries its own full mother in its belly,
Storming, enjoying, planning, loving, cautioning,
Backing and filling, appearing and disappearing,
I tread day and night such roads.
I visit the orchards of spheres and look at the product,
And look at quintillions ripen’d and look at quintillions green.
I fly those flights of a fluid and swallowing soul,
My course runs below the soundings of plummets.
I help myself to material and immaterial,
No guard can shut me off, no law prevent me.
I anchor my ship for a little while only,
My messengers continually cruise away or bring their returns to me.
I go hunting polar furs and the seal, leaping chasms with a pike-pointed
staff, clinging to topples of brittle and blue.
I ascend to the foretruck,
I take my place late at night in the crow’s-nest,
We sail the arctic sea, it is plenty light enough,
Through the clear atmosphere I stretch around on the wonderful beauty,
The enormous masses of ice pass me and I pass them, the scenery is plain
in all directions,
The white-topt mountains show in the distance, I fling out my fancies
toward them,
We are approaching some great battle-field in which we are soon to be
engaged,
We pass the colossal outposts of the encampment, we pass with still feet
and caution,
Or we are entering by the suburbs some vast and ruin’d city,
The blocks and fallen architecture more than all the living cities of the
globe.
I am a free companion, I bivouac by invading watchfires,
I turn the bridgroom out of bed and stay with the bride myself,
I tighten her all night to my thighs and lips.
My voice is the wife’s voice, the screech by the rail of the stairs,
They fetch my man’s body up dripping and drown’d.
I understand the large hearts of heroes,
The courage of present times and all times,
How the skipper saw the crowded and rudderless wreck of the steamship,
and Death chasing it up and down the storm,
How he knuckled tight and gave not back an inch, and was faithful of
days and faithful of nights,
And chalk’d in large letters on a board, Be of good cheer, we will not
desert you;
How he follow’d with them and tack’d with them three days and would
not give it up,
How he saved the drifting company at last,
How the lank loose-gown’d women look’d when boated from the side of
their prepared graves,
How the silent old-faced infants and the lifted sick, and the sharp-lipp’d
unshaved men;
All this I swallow, it tastes good, I like it well, it becomes mine,
I am the man, I suffer’d, I was there.
The disdain and calmness of martyrs,
The mother of old, condemn’d for a witch, burnt with dry wood, her
children gazing on,
The hounded slave that flags in the race, leans by the fence, blowing,
cover’d with sweat,
The twinges that sting like needles his legs and neck, the murderous
buckshot and the bullets,
All these I feel or am.
I am the hounded slave, I wince at the bite of the dogs,
Hell and despair are upon me, crack and again crack the marksmen,
I clutch the rails of the fence, my gore dribs, thinn’d with the ooze of
my skin,
I fall on the weeds and stones,
The riders spur their unwilling horses, haul close,
Taunt my dizzy ears and beat me violently over the head with whip-stocks.
Agonies are one of my changes of garments,
I do not ask the wounded person how he feels, I myself become the
wounded person,
My hurts turn livid upon me as I lean on a cane and observe.
I am the mash’d fireman with breast-bone broken,
Tumbling walls buried me in their debris,
Heat and smoke I inspired, I heard the yelling shouts of my comrades,
I heard the distant click of their picks and shovels,
They have clear’d the beams away, they tenderly lift me forth.
I lie in the night air in my red shirt, the pervading hush is for my sake,
Painless after all I lie exhausted but not so unhappy,
White and beautiful are the faces around me, the heads are bared of
their fire-caps,
The kneeling crowd fades with the light of the torches.
Distant and dead resuscitate,
They show as the dial or move as the hands of me, I am the clock myself.
I am an old artillerist, I tell of my fort’s bombardment,
I am there again.
Again the long roll of the drummers,
Again the attacking cannon, mortars,
Again to my listening ears the cannon responsive.
I take part, I see and hear the whole,
The cries, curses, roar, the plaudits for well-aim’d shots,
The ambulanza slowly passing trailing its red drip,
Workmen searching after damages, making indispensable repairs,
The fall of grenades through the rent roof, the fan-shaped explosion,
The whizz of limbs, heads, stone, wood, iron, high in the air.
Again gurgles the mouth of my dying general, he furiously waves with
his hand,
He gasps through the clot Mind not me—mind—the entrenchments.

Категория: Поезия
Прочетен: 1435 Коментари: 0 Гласове: 1
Търсене

За този блог
Автор: lupcobocvarov
Категория: Поезия
Прочетен: 562590
Постинги: 749
Коментари: 120
Гласове: 502