Потребителски вход

Запомни ме | Регистрация
моите песни - земјотресни :-)
Автор: lupcobocvarov Категория: Поезия
Прочетен: 562547 Постинги: 749 Коментари: 120
Постинги в блога от Май, 2010 г.
21.05.2010 09:40 - Tо His Еxсellencу


На чингел за черечење Името ни го закачија,
со кодошлаци партенонските народојадци
што дракулски и еврото подло ви го измачија
крлежно цицајќи му крв ко бесрамни крадци.
А вас ве опремиле со касапска фута и сатар
на Името коски да му искршите, годно за супа;
сржта да им ја стопите, ко компромисен златар,
што од едно сонце – за ќорави ќе искове лупа.
Катаден ни нудите Калимеро-стрип за читање
но и челикот на пресудата го калите со итање,
мариниран во грчки зејтин и лајна од кравите.
Но, ние крв сами си пролеваме само во песни
па затоа ќе морате пак да се покажете чесни:
џелатски и за нас да си ги засукате ракавите.
Категория: Поезия
Прочетен: 767 Коментари: 2 Гласове: 0
18.05.2010 13:37 - The Lady of Shalott
Това е мой препев на поемата The Lady of Shalott од англискиот поет Alfred Lord Tennyson

Господарката на Шалот

1
На речните брегој спружени
долги ниви јачмени и `ржени
рамница-невеста за небото китат,
а преку полето патот скита
кон кулите на Камелот.
Од обете насоки луѓе зјапат
по јоргованите што се капат
во ветрот кој во нежен напад
го милува островот Шалот.
2
Треперат врбјаци бели и јасики мали
дур` самрачен ветрец нежно ги гали
преку бранот што таман ќе се опне
удира во островот, замира и копне
пловејќи удолу кон Камелот.
Обраснати со ползници китки диви
четири ѕидови и четири кули сиви
во тишина ама како да се живи
ја гушкаат Господарката на Шалот.
3
Под врбовите велови свечени
тешки баржи од коњи влечени
без поздрав или бар миг со око
ги одминува едреник скоком
залетан надолу кон Камелот.
Или сепак некој на прозорот виде
мафтање од рака за поздрав да иде -
најпознатата рака зар тоа ќе биде
раката на Господарката на Шалот?
4
В мугри, дур` јачмени снопја се носат
само жетварите што почнаа да косат
наздравувачки весела песна чуја,
поздрав трепетен од речната струја,
долу таму кај вишниот Камелот.
А Месечината саноќ се измачила
па со српот сал ехото го закачила
шепот да пронесе до ридските бачила:
“Самовила е Господарката на Шалот!“
5
Таму таа саноќ и катаден ткае
волшебен килим во бои да сјае.
И таа беше чула шепот да се гласи
дека од клетва нема да се спаси
ако му се перчи на Камелот.
Но, не знаеше таа клетвата што е
па така мирно и со елан двоен
да ткае вредно во замок строен
си продолжи Господарката на Шалот!
6
На севидно огледало пред неа закачено
преку цела година пролетуваа измачено
сенките на светот по друмот што вјасаат
стравопочитно за навреме да стасаат
долу таму во Камелот.
И речните вртежи и сулини така ги гледа
и селаните намрштени пцости кога редат
ако пазарските девојки мадро не си седат
заминувајќи крај Шалот.
7
Понекогаш толпа моми раскрекано каска,
или задреман в седло поп јава на маска,
напати кадраво овчарче кавал свири
или паж во скерлетно ко паун се шири -
патувајќи сите кон Камелот.
А кога минат витези во бојна спрема-
жалта во срцето здивот и` го зема
зашто вистински и верен витез нема
Господарката на Шалот!
8
А огледалото сеуште од светот лови
и таа ноќе дури Месечината плови
волшебно ги ткае во својот килим
и глетките кои не се баш мили
од патот кон Камелот.
Музички погреб на брачна двојка млади,
со перјаниот раскош еднаш и` се згади:
“Па ова веќе наполу од тактот ме вади!“
- си рече Господарката на Шалот.
9
На стреломет од нејзиниот чардак
сред снопја јачмен построени ко гарда
во жолтото поле на коњ јавнат езди
оној кој многу дами остава без здив -
храбриот Сер Ланселот.
Крстоносец витез, за душманот треска,
во оклоп искован од најтврда смеска,
на сонцето гордо, ослепувачки блеска
недалеку од зафрлениот Шалот.
10
Дизгините пуштени летаат врз патот
како сјајни гранки на ѕвездено јато
а прапорците весело шират ритам,
поздрав за жетвари од оној што ита
удолу кон Камелот.
На ременик раскошен со грб рисан
меч и сребрена бојна труба висат,
ѕвонат на оклопот ко пијан клисар
недалеку од зафрлениот Шалот.
11
Во денот син што безоблачен трае,
кожното седло со богат накит сјае
под огнот на перјаницата и шлемот
кои заедно заштитнички и немо
го следат дур` јава кон Камелот.
А често под звездениот сјај вечен
пурпурот на ноќта метеор го сече
со огнената опашка што ја влече
преку мирниот Шалот.
12
Неговите пијавици-веѓи строго мрчат
на коњот поткован што в галоп трча,
а ќумур-црни кадрици од таа глава
се веат под шлемот додека тој јава
удолу кон Камелот.
Жива слика во огледалото пулсира
слеана со екот од песната “Тира Лира“
што реката и брегот сложно ја свират
а ја пее Сер Ланселот.
13
Се оттргна таа од својот ткаен декор
а в душата немир ја клука во чекор :
се  виде со цветот на водниот лилјан
погледот негов и` потсече крилја,
загледана удолу кон Камелот.
Одлета килимот и стана само мрша
огледалото пукна - парчиња се кршат,
“Зар дојде часот деној да ми свршат!“
извика Господарката на Шалот.
14
Буроносни ветри од исток ко волци
оглодаа дрвја, ги сторија колци,
матицата речна врз брегови ползи
а плачното небо од крбли солзи
врз утврдениот Камелот.
Се стрча таа кон чамецот спремен
за случај ваков во спас да ја земе
но потонат в кал ја пречека бремен
Господарката на Шалот!
15
И во транс, ко гатачки шаман,
без гнев или протест ил` аман,
дур` в поглед и`гаснеше жарта
се помири со својта зла карта
гледајќу удолу кон Камелот.
А кога денот ноќ се стори ладна
во матица речна - аждаја гладна,
истоштена и бледа полека падна
Господарката на Шалот.
16
Како снегулка од виориште бесно
маткана безмилосно лево и десно,
откинат лист што браној го газат
во ноќен виеж без надеж за назад
отплови таа кон Камелот.
На врби скршените чамци обесени,
и житните снопја во калта замесени
последната песна ја чуја потресени
од Господарката на Шалот.
17
Од неа ечи божиќна песна мила
понизно пејана со последна сила
на крвотокот што веќе се кочи
во последен залез на нејните очи
свртени кон Камелот.
И пред да допре до куќата прва
приливот ја сопре врз едни дрва
за иако мртва живи да се стрват
на Господарката на Шалот.
18
Веста за телото се беше чула
дека плови под балкони и кула
и мртво бледо меѓу куќи вишни
блеска пред погледи скришни
молкум во Камелот.
Витез и граѓанин, лорд па и дама,
сеират ама по малку и се срамат
оти мртва слика в ум ќе си врамат
од Господарката на Шалот!
19
Која е таа? Што всушност се случи?
Во кралската палата кај танц се учи
и без наредба замре звукот весел
па се крстат оти страв ги тресе
витезите на Камелот.
А Ланселот, што вистината ја љуби,
рече “Ах, клетви незнајни и груби!
Со мојот уроклив поглед јас ја убив
Господарката на Шалот!
20
Витезот покајнички, од очај шекнат,
со молитва кон Бога здушно клекна.
А Бог милостив во својата сила
го вознесе телото на нашата вила
угоре високо над Камелот.
И оттогаш секоја пролет или лето
на разбој од цреши ширум светот
раскошен килим ткае со цветот
Господарката на Шалот.
---------------
Еве го оригиналот.

The Lady of Shalott

On either side the river lie
Long fields of barley and of rye,
That clothe the wold and meet the sky;
And thro" the field the road runs by
To many-tower"d Camelot;
And up and down the people go,
Gazing where the lilies blow
Round an island there below,
The island of Shalott.

Willows whiten, aspens quiver,
Little breezes dusk and shiver
Through the wave that runs for ever
By the island in the river
Flowing down to Camelot.
Four grey walls, and four grey towers,
Overlook a space of flowers,
And the silent isle imbowers
The Lady of Shalott.

By the margin, willow veil"d,
Slide the heavy barges trail"d
By slow horses; and unhail"d
The shallop flitteth silken-sail"d
Skimming down to Camelot:
But who hath seen her wave her hand?
Or at the casement seen her stand?
Or is she known in all the land,
The Lady of Shalott?

Only reapers, reaping early,
In among the bearded barley
Hear a song that echoes cheerly
From the river winding clearly;
Down to tower"d Camelot;
And by the moon the reaper weary,
Piling sheaves in uplands airy,
Listening, whispers, " "Tis the fairy
Lady of Shalott."

There she weaves by night and day
A magic web with colours gay.
She has heard a whisper say,
A curse is on her if she stay
To look down to Camelot.
She knows not what the curse may be,
And so she weaveth steadily,
And little other care hath she,
The Lady of Shalott.

And moving through a mirror clear
That hangs before her all the year,
Shadows of the world appear.
There she sees the highway near
Winding down to Camelot;
There the river eddy whirls,
And there the surly village churls,
And the red cloaks of market girls
Pass onward from Shalott.

Sometimes a troop of damsels glad,
An abbot on an ambling pad,
Sometimes a curly shepherd lad,
Or long-hair"d page in crimson clad
Goes by to tower"d Camelot;
And sometimes through the mirror blue
The knights come riding two and two.
She hath no loyal Knight and true,
The Lady of Shalott.

But in her web she still delights
To weave the mirror"s magic sights,
For often through the silent nights
A funeral, with plumes and lights
And music, went to Camelot;
Or when the Moon was overhead,
Came two young lovers lately wed.
"I am half sick of shadows," said
The Lady of Shalott.

A bow-shot from her bower-eaves,
He rode between the barley sheaves,
The sun came dazzling thro" the leaves,
And flamed upon the brazen greaves
Of bold Sir Lancelot.
A red-cross knight for ever kneel"d
To a lady in his shield,
That sparkled on the yellow field,
Beside remote Shalott.

The gemmy bridle glitter"d free,
Like to some branch of stars we see
Hung in the golden Galaxy.
The bridle bells rang merrily
As he rode down to Camelot:
And from his blazon"d baldric slung
A mighty silver bugle hung,
And as he rode his armor rung
Beside remote Shalott.

All in the blue unclouded weather
Thick-jewell"d shone the saddle-leather,
The helmet and the helmet-feather
Burn"d like one burning flame together,
As he rode down to Camelot.
As often thro" the purple night,
Below the starry clusters bright,
Some bearded meteor, burning bright,
Moves over still Shalott.

His broad clear brow in sunlight glow"d;
On burnish"d hooves his war-horse trode;
From underneath his helmet flow"d
His coal-black curls as on he rode,
As he rode down to Camelot.
From the bank and from the river
He flashed into the crystal mirror,
"Tirra lirra," by the river
Sang Sir Lancelot.

She left the web, she left the loom,
She made three paces through the room,
She saw the water-lily bloom,
She saw the helmet and the plume,
She look"d down to Camelot.
Out flew the web and floated wide;
The mirror crack"d from side to side;
"The curse is come upon me," cried
The Lady of Shalott.

In the stormy east-wind straining,
The pale yellow woods were waning,
The broad stream in his banks complaining.
Heavily the low sky raining
Over tower"d Camelot;
Down she came and found a boat
Beneath a willow left afloat,
And around about the prow she wrote
The Lady of Shalott.

And down the river"s dim expanse
Like some bold seer in a trance,
Seeing all his own mischance --
With a glassy countenance
Did she look to Camelot.
And at the closing of the day
She loosed the chain, and down she lay;
The broad stream bore her far away,
The Lady of Shalott.

Lying, robed in snowy white
That loosely flew to left and right --
The leaves upon her falling light --
Thro" the noises of the night,
She floated down to Camelot:
And as the boat-head wound along
The willowy hills and fields among,
They heard her singing her last song,
The Lady of Shalott.

Heard a carol, mournful, holy,
Chanted loudly, chanted lowly,
Till her blood was frozen slowly,
And her eyes were darkened wholly,
Turn"d to tower"d Camelot.
For ere she reach"d upon the tide
The first house by the water-side,
Singing in her song she died,
The Lady of Shalott.

Under tower and balcony,
By garden-wall and gallery,
A gleaming shape she floated by,
Dead-pale between the houses high,
Silent into Camelot.
Out upon the wharfs they came,
Knight and Burgher, Lord and Dame,
And around the prow they read her name,
The Lady of Shalott.

Who is this? And what is here?
And in the lighted palace near
Died the sound of royal cheer;
And they crossed themselves for fear,
All the Knights at Camelot;
But Lancelot mused a little space
He said, "She has a lovely face;
God in his mercy lend her grace,
The Lady of Shalott."
Категория: Поезия
Прочетен: 858 Коментари: 0 Гласове: 0
Последна промяна: 21.05.2010 09:51

Уште еден мој препев на песна од американската поетеса Сара Тревор Тиздејл (Sara Trevor Teasdale)  за која можете да прочитате повеќе кај Шарлот ПУСТИНСКИ БАРИЧКИ Јас љубам толку многу; јас сум ко река
заитана скоковито во море да се влие;
дарежлива сум, за љубовта да не чека,
да не мора да клекне за од мене да пие.

Но таа кон пустински места е склона,
без дожд,без роса и од сенки скраја,
каде ѕвездите се со лица ко Горгона
а небото за немилосрдноста е маја.

И таму,во морбидна полноќ ќе клекне,
растечката жед во барички да ја гаси,
со надеж дека токму тогаш ќе и` лекне -
ако устојаната вода огнот ми го спаси.
Еве го оригиналот: DESERT POOLS I love too much; I am a river
Surging with spring that seeks the sea,
I am too generous a giver,
Love will not stoop to drink of me.

His feet will turn to desert places
Shadowless, reft of rain and dew,
Where stars stare down with sharpened faces
From heavens pitilessly blue.

And there at midnight sick with faring,
He will stoop down in his desire
To slake the thirst grown past all bearing
In stagnant water keen as fire.

Категория: Поезия
Прочетен: 487 Коментари: 0 Гласове: 0
15.05.2010 17:29 - САРА, САМА

 

Мој препев на една песна од американската поетеса Сара Тревор Тиздејл (Sara Trevor Teasdale)  за која можете да прочитате повеќе кај Шарлот САМА Сама сум, на љубовта и`терам инат,
на сето она што го примам и давам,
сите твои нежности крај мене минат
а напати и на мисла за смрт јавам.
Иако сама, сеуште на врв сум стража
највисока на светов уморен во сивост;
околу мене снежните вејавици тажат
а над мене бескрај распартален диво.
При земјата скриена и рајот е скриен
а мојата горда душа принесува жртви
за да ме заштитува од мирот на оние
што не се оставени – бидејќи се мртви.

================
ALONE

I am alone, in spite of love,
In spite of all I take and give—
In spite of all your tenderness,
Sometimes I am not glad to live.

I am alone, as though I stood
On the highest peak of the tired gray world,
About me only swirling snow,
Above me, endless space unfurled;

With earth hidden and heaven hidden,
And only my own spirit’s pride
To keep me from the peace of those
Who are not lonely, having died.

Категория: Поезия
Прочетен: 455 Коментари: 0 Гласове: 0
Последна промяна: 15.05.2010 17:32
Търсене

За този блог
Автор: lupcobocvarov
Категория: Поезия
Прочетен: 562547
Постинги: 749
Коментари: 120
Гласове: 502