Потребителски вход

Запомни ме | Регистрация
моите песни - земјотресни :-)
Автор: lupcobocvarov Категория: Поезия
Прочетен: 562589 Постинги: 749 Коментари: 120
Постинги в блога от Май, 2011 г.
2 3 4  >  >>
  Ова е мој препев на Сонет 11 од чилеанскиот поет Пабло Неруда.

 

1
Огладнев за твојата уста, за гласот и косата мила
а по улиците одам потиштен и не наоѓам храна,
зората ме збунува и лебот не дава доволно сила
течниот звук на твоите денски чекори да го фанам.
2
Огладнев за твојата смеа што се лизга како мед,
за твојата рака која на дивата жетва боја ъ даде,
гладен сум за ноктите твои што се камен блед,
ми се јаде твојата кожа како нескршен бадем.
3
Молњата што од твојата убавина стана цепки,
носот кој владее на горделивото лице твое -
би ги изел со миговната сенка на твоите трепки.
Гладен се врткам, самрак душкам, ич не думам,
трагам по топлото ти срце ко со крв да сум доен,
ко во самотијата на Квитратуе да сум бил пума.
==========

Еве го оригиналот:

Soneto XI

Tengo hambre de tu boca, de tu voz, de tu pelo 
y por las calles voy sin nutrirme, callado, 
no me sostiene el pan, el alba me desquicia, 
busco el sonido lнquido de tus pies en el dнa.

Estoy hambriento de tu risa resbalada, 
de tus manos color de furioso granero, 
tengo hambre de la pбlida piedra de tus uсas, 
quiero comer tu piel como una intacta almendra.

Quiero comer el rayo quemado en tu hermosura, 
la nariz soberana del arrogante rostro, 
quiero comer la sombra fugaz de tus pestaсas

y hambriento vengo y voy olfateando el crepъsculo 
buscбndote, buscando tu corazуn caliente 
como un puma en la soledad de Quitratъe.

====

англиски превод
1
I crave your mouth, your voice, your hair.
Silent and starving, I prowl through the streets.
Bread does not nourish me, dawn disrupts me, all day
I hunt for the liquid measure of your steps.
2
I hunger for your sleek laugh,
your hands the color of a savage harvest,
hunger for the pale stones of your fingernails,
I want to eat your skin like a whole almond.
3
I want to eat the sunbeam flaring in your lovely body,
the sovereign nose of your arrogant face,
I want to eat the fleeting shade of your lashes,
and I pace around hungry, sniffing the twilight,
hunting for you, for your hot heart,
Like a puma in the barrens of Quitratue.
=====
хрватски превод
1
GLADAN sam tvojih usta, glasa i tvoje kose
i ulicama hodam ne hraneci se, tih,
kruh mi ne daje snage i zbunjuje me zora,
trazim tekuci zvuk tvojih koraka u danu.
2
Izgladnjeo sam za tvojim smijehom što klizi,
za tvojim rukama boje bijesne zitnice,
gladan sam blijedog kamena tvojih noktiju,
zelim ti jesti kozu od netaknuta badema.
3
Zelim jesti munju izgorjelu u tvojoj ljepoti,
nos koji vlada na tvome oholom licu,
zelim jesti nestalnu sjenu tvojih trepavica
i gladan idem i vracam se njušeci sumrak
trazeci te, trazeci tvoje toplo srce
kao neka puma u samoci Quitratue.

Категория: Поезия
Прочетен: 399 Коментари: 0 Гласове: 0
Последна промяна: 31.05.2011 19:31
Ова е мој препев на Сонет 10 од чилеанскиот поет Пабло Неруда.

 

1
Мноштвото од музика и дрво, ахати и платна,
жито и праски проѕирни, не мигна од тежина
дур`не стана статуа на убавица нежна и златна
која кон бранот ја насочува својата свежина.
2
Морето ги капе стапалата на таа метаморфоза,
во песокта форма, штотуку исправена и стројна,
која сега со нејзиниот женствен огин на роза
како меур е со кој сонцето и морето се во војна.
3
О, убавице, одсјају на пена која нема да сопре,
љубовта нека не ја разурне пролетта во тебе,
и друго освен солта студена нека не те допре!
Твоите колкови нека трасираат во водата чиста
ново мерило, од жолт локвањ или горд лебед,
и нека плови твојата статуа по вечниот кристал.
===========
Еве гооригиналот:

Soneto X

Suave es la bella como si mъsica y madera,
бgata, telas, trigo, duraznos transparentes,
hubieran erigido la fugitiva estatua.
Hacia la ola dirige su contraria frescura.
El mar moja bruсidos pies copiados
a la forma reciйn trabajada en la arena
y es ahora su fuego femenino de rosa
una sola burbuja que el sol y el mar combaten.
Ay, que nada te toque sino la sal del frнo!
Que ni el amor destruya la primavera intacta.
Hermosa, reverbero de la indeleble espuma,
deja que tus caderas impongan en el agua
una medida nueva de cisne o de nenъfar
y navegue tu estatua por el cristal eterno.

Категория: Поезия
Прочетен: 455 Коментари: 0 Гласове: 0
Ова е мој препев на Сонет 9 од чилеанскиот поет Пабло Неруда.

 

1
Кон каменот непокорен бранот со удар збеснува
и светлината прскајќи својата роза си ја раѓа;
за да стане грозд, кругот на морето се стеснува
до една единствена капка модра сол која паѓа.
2
О, блескава магнолијо ослободена во пената,
магнетична патничке чија смрт цути рано
и вечно се враќа да биде во ништото крената:
разбиена сол, заслепувачки скок на океанот.
3
Дур` морето своите статуи дамнешни ги ништи
куткајќи ги кулите со бесот на брановата белина,
молчиме јас и ти, љубена, соединети во целина,
бидејќи од ударот на песокта и водата што пишти
во бреговните ткаенини, во невидливата потка -
сал ние ја браниме нежноста прогонета и кротка.
===========
Еве го оригиналот:

Soneto IX

Al golpe de la ola contra la piedra indуcil
la claridad estalla y establece su rosa
y el cнrculo del mar se reduce a un racimo,
a una sola gota de sal azul que cae.
Oh radiante magnolia desatada en la espuma,
magnйtica viajera cuya muerte florece
y eternamente vuelve a ser y a no ser nada:
sal rota, deslumbrante movimiento marino.
Juntos tъ y yo, amor mнo, sellamos el silencio,
mientras destruye el mar sus constantes estatuas
y derrumba sus torres de arrebato y blancura,
porque en la trama de estos tejidos invisibles
del agua desbocada, de la incesante arena,
sostenemos la ъnica y acosada ternura.
========
англиски превод
1
In the wave-strike over unquiet stones
the brightness bursts and bears the rose
and the ring of water contracts to a cluster
to one drop of azure brine that falls.
2
O magnolia radiance breaking in spume,
magnetic voyager whose death flowers
and returns, eternal, to being and nothingness:
shattered brine, dazzling leap of the ocean.
3
Merged, you and I, my love, seal the silence
while the sea destroys its continual forms,
collapses its turrets of wildness and whiteness,
because in the weft of those unseen garments
of headlong water, and perpetual sand,
we bear the sole, relentless tenderness.
——————-
хрватски превод
1
U UDARU vala protiv nepokorna kamena
svjetlo se raspada i uspostavlja svoju ruzu
i krug mora suzava se i postaje grozd,
jedna jedina kap modre soli što pada.
2
O blistava magnolijo oslobodjena u pjeni,
magneticna putnice cija smrt cvjeta
i vjecno se vraca da bude i ne bude ništa:
razbijena sol, zaslijеpljeni pokret morski.
3
Sjedinjeni ti i ja, ljubavi moja, šutimo,
dok more uništava svoje vjecne kipove
i obara svoje tornjeve bijesa i bjeline,
jer u tkanju tih tkanina nevidljivih
od vode razbješnjele i neprestana pijeska
branimo jedinu i progonjenu njeznost.

Категория: Поезия
Прочетен: 451 Коментари: 0 Гласове: 0
Ова е мој препев на Сонет 8 од чилеанскиот поет Пабло Неруда.

 

1
Кога твоите очи не би имале месечинска боја,
боја на ден со огин, со ринтање, ден со глина;
да не си ти кошницата од која танцови се ројат,
да не си недела на јантарот од Чиле до Кина;
2
ако секоја година жолтиот момент ти не си
кога есента по лозите ползници се искачува,
да не си уште и леб кој месечината го меси -
о, љубена, од љубовта кон тебе ќе се зачував!
3
Во твојата прегратка она што постои го гушкам,
и стеблото на дождот, и песокта, и сето време,
и сето тоа живее за да изјавам како од пушка:
далеку не одам за да барам питомо или диво,
зашто можам да најдам сѐ и без грам бреме -
во твојот живот го гледам сето она кое е живо.

==================
Еве го оригиналот:

Soneto VIII

Si no fuera porque tus ojos tienen color de luna,
de dнa con arcilla, con trabajo, con fuego,
y aprisionada tienes la agilidad del aire,
si no fuera porque eres una semana de бmbar,
si no fuera porque eres el momento amarillo
en que el otoсo sube por las enredaderas
y eres aъn el pan que la luna fragante
elabora paseando su harina por el cielo,
oh, bienamada, yo no te amarнa!
En tu abrazo yo abrazo lo que existe,
la arena, el tiempo, el бrbol de la lluvia,
y todo vive para que yo viva:
sin ir tan lejos puedo verlo todo:
veo en tu vida todo lo viviente.

=============================
англиски превод
1
If your eyes were not the colour of the moon,
the colour of the day with clay, with toil, with fire,
if you had not the litheness of breezes, even imprisioned,
if you were not a week of amber,
2
if you were not the yellow moment
in which the autumn rises through the thicket
and if you were not still the bread baked
by the sweet moon sprinkling flour about the sky,
3
o beloved, I would not love you!
In your embrace I embrace what exists,
sand, time, tree and rain,
and everything lives so that I may live:
without wondering far I can see it all:
I see in your life all that which is alive.
————-

хрватски превод
1
KAD tvoje oci ne bi imale boju mjeseca,
dana s glinom, s radom ili s vatrom,
kad ne bi zatocenu cuvala okretnost uzduha,
kad ne bi, kao što jesi, bila tjedan jantara,
2
kad ne bi, kao što jesi, bila zuti trenutak
u kome se jesen penje povijušama,
da nisi još i hljeb koji mirisni mjesec
mijesi noseci svoje brašno nebom,
3
o ljubljena, ne bih te volio!
U tvome zagrljaju grlim ono što postoji,
i pijesak, i vrijeme, i stablo kiše,
i sve zivi zato da bih ja zivio:
ne odlazeci daleko mogu da vidim sve:

u tvome zivotu vidim sve ono što je zivo. 
Категория: Поезия
Прочетен: 1000 Коментари: 0 Гласове: 0
Ова е мој препев на Сонет 7 од чилеанскиот поет Пабло Неруда.

 

1
Реков: “Појди со мене“ и никој немаше поим
каде и како боледува мојата душа уморена;
каранфил и баркарола за мене никој не двои,
ништо, едино рана сум со љубовта отворена.
2
Повторив: “Појди со мене“, смртно се измачував,
а никој не ја виде таа крв што тивко се искачува
по Месечината која на моите усни се вгнезди.
О, љубена, да ги заборавиме трнливите ѕвезди!
3
Ама кога тоа “Појди со мене“ гласот твој го рече,
ти ги ослободи болката, љубовта и она беснило
на виното заробено што во подрумот ме пече
и јас повторно на усните сетив вкус на пламен,
од напнатоста почувствував дека ми олеснило -
оти добив и крв и палеж и каранфил и камен.
=======
Еве го оригиналот:

Soneto VII

“Vendrбs conmigo” dije -sin que nadie supiera
dуnde y cуmo latнa mi estado doloroso,
y para mн no habнa clavel ni barcarola,
nada sino una herida por el amor abierta.
Repetн: ven conmigo, como si me muriera,
y nadie vio en mi boca la luna que sangraba,
nadie vio aquella sangre que subнa al silencio.
Oh amor ahora olvidemos la estrella con espinas!
Por eso cuando oн que tu voz repetнa
“Vendrбs conmigo” -fue como si desataras
dolor, amor, la furia del vino encarcelado
que desde su bodega sumergida subiera
y otra vez en mi boca sentн un sabor de llama,
de sangre y de claveles, de piedra y quemadura.
=======
Еве и еден препев на англиски:
1
‘You’ll come with me’ I said, and none knew
where and how my pain throbbed,
and for me there was no carnation or barcarole,
nothing but an open love wound.
2
I repeated, ‘come with me,’ as though I were dying,
and nobody saw the bleeding moon in my mouth,
no one saw that blood going up into the silence.
O love, let us now forget the thorned star!
3
This is why, when I heard your voice repeat
‘You’ll come with me,’ it was as though you unbound
pain, love, the fury of gaoled wine
coming up from its flooded cellar;
and my mouth again tasted flame,
blood and carnations, stone and burns.

Категория: Поезия
Прочетен: 503 Коментари: 0 Гласове: 0
 Ова е мој препев на Сонет 6 од чилеанскиот поет Пабло Неруда.

 

1
Во шума изгубен и од жедта мачен, гранка скинав,
го подигнав нејзиниот шепот до усните, свечено:
можеби беше тоа плачот на дождот којшто зина,
може беше камбаана скршена или срце пресечено.
2
Дека тоа доаѓа од далечина, така ми се стори,
како тегобен крик изнедрен од земјината тага
предизвикана од бескрајните есенски мȯри
во подотворената темнина на лисјата во влага.
3
Но, штрекнувајќи ме од соништата на таа шума,
гранката лескова под мојот јазик запеја вљубено,
со својот лелеав мирис ми разбуди триста ума,
како одеднаш да ме побарало за да ме смири
напуштеното корење на детството мое изгубено
па јас се запрев, ранет од тој скитачки мирис.
==========
Еве го оригиналот:

Soneto VI
En los bosques, perdido, cortй una rama oscura
y a los labios, sediento, levantй su susurro:
era tal vez la voz de la lluvia llorando,
una campana rota o un corazуn cortado.
Algo que desde tan lejos me parecнa
oculto gravemente, cubierto por la tierra,
un grito ensordecido por inmensos otoсos,
por la entreabierta y hъmeda tiniebla de las hojas.
Pero allн, despertando de los sueсos del bosque,
la rama de avellano cantу bajo mi boca
y su errabundo olor trepу por mi criterio
como si me buscaran de pronto las raнces
que abandonй, la tierra perdida con mi infancia,
y me detuve herido por el aroma errante.

Категория: Поезия
Прочетен: 443 Коментари: 0 Гласове: 0
 дупликат на сонет 6

 

Категория: Поезия
Прочетен: 327 Коментари: 0 Гласове: 0
Последна промяна: 30.05.2011 18:52
Госпоѓо моја љубена,
многу страдања сетив пишувајќи ги за тебе
овие песни кои ги нареков сонети, многу трпев,
ама радоста на подарокот е поголема од ливадата.
Знаев добро и на почетокот
дека по сопствен избор и заради отменост
поетите на сите времиња изнаоѓале рими
што одекнувале како сребро, кристал или канонада.
Јас, со многу понизност, ги направив овие сонети од дрво,
им го дадов звукот на таа опора и чиста материја
и такви треба да стигнат до твојот слух.
Ти и јас, одејќи по шумата и песочниот брег,
покрај загубени езера, по пепелави пространства,
собравме парчиња чисто дрво,
греди изложени на лулањето на водата и невремето.
Од такви најнежни трески ја создадов
со секира, нож и острилка
оваа дрвенарија на љубовта
и подигнав мали куќи од четиринаесет штици,
за во нив да живеат твоите очи
кои ги обожувам и опевам.
Така утврдувајќи ги моите причини за љубовта,
ти го предавам овој центурион:
сонети од дрво кои се издигнале
само затоа што ти си им дарувала живот.  
Категория: Поезия
Прочетен: 428 Коментари: 0 Гласове: 0
Ова е мој препев на Сонет 5 од чилеанскиот поет Пабло Неруда. 1 Ноќта, воздухот и зората не ти биле пристан -
само земјата, невиноста на гроздовите во сјај,
растот на јаболкниците послушни на вода чиста,
смолите миризливи и глината на родниот крај.
2 Од Квинчамали кај што се родија твоите очи
до твоите нозе за мене создадени на Граница,
ти си темна глина која знае да ми даде почин
во колковите кога ти ја требам сета пченица.
3
И знај, Арауканко, кога пред да те среќавам
а твоите бакнежи во заборавот беа зашле,
на твоите усни срцево можеше да се сеќава
иако ко раненик што крај пат трештен седел -
и сѐ така додека не сфатив дека сме се нашле
за бакнежи и вулкани да бидеме нов предел.
===================
Soneto V
No te toque la noche ni el aire ni la aurora,
sуlo la tierra, la virtud de los racimos,
las manzanas que crecen oyendo el agua pura,
el barro y las resinas de tu paнs fragante.
Desde Quinchamalн donde hicieron tus ojos
hasta tus pies creados para mн en la Frontera
eres la greda oscura que conozco:
en tus caderas toco de nuevo todo el trigo.
Tal vez tъ no sabнas, araucana,
que cuando antes de amarte me olvidй de tus besos
mi corazуn quedу recordando tu boca
y fui como un herido por las calles
hasta que comprendн que habнa encontrado,
amor, mi territorio de besos y volcanes.
Категория: Поезия
Прочетен: 387 Коментари: 0 Гласове: 0
Ова е мој препев на Сонет 4 од чилеанскиот поет Пабло Неруда.

 

1
Ќе се сетиш на таа клисура каде се ломат
мириси трепетни желни да бидат простум,
на таа птица во вода облечена и трома:
одвреме навреме, тоа на зимата е костум.
2
Ќе се сетиш на многу дарувани места,
на мирис нескротлив во златна глина
и поулавени корења на драки во честар
кои маѓосани неа со канџите ја кинат.
3
Ќе се сетиш на ракатката што ја крена,
ракатка сенки и вода со тишина мека,
ракатка како што е каменот со пена.

Ко никогаш и секогаш беше тоа време,
да појдеме таму каде ништо нѐ чека,
да најдеме сѐ што за нас таму дреме.
=====================
Soneto IV

Recordarбs aquella quebrada caprichosa
a donde los aromas palpitantes treparon,
de cuando en cuando un pбjaro vestido
con agua y lentitud: traje de invierno.
Recordarбs los dones de la tierra:
irascible fragancia, barro de oro,
hierbas del matorral, locas raнces,
sortнlegas espinas como espadas.
Recordarбs el ramo que trajiste,
ramo de sombra y agua con silencio,
ramo como una piedra con espuma.
Y aquella vez fue como nunca y siempre:
vamos allн donde no espera nada

y hallamos todo lo que estб esperando. 
Категория: Поезия
Прочетен: 344 Коментари: 0 Гласове: 0
Ова е мој препев на Сонет 3 од чилеанскиот поет Пабло Неруда.

 

1
Љубичице трнлива, венче на љубовта опора,
шипјак пијан од страсти кои разумот го гушат,
копје на болка и круна на гнев кај се топорат,
по кој пат и како си тргнала во мојата душа?
2
Зошто одеднаш го изрига својот болен пламен
меѓу моите лисја искапени во ладната роса?
Предавник кој беше? Дали дим, цвет ил`камен
ти ги означи чекорите кон мене што те носат?
3
Сигурно е дека од страв ноќта порано зајде,
зората предвреме се породи во вински маки
а сонцето првпат на небото маана му најде,
додека љубовта ме опседнуваше озарена -
сѐ дури сечејќи со своите сабји и драки
во срцево не ми расчисти патека вжарена .
==========
Ова е оригиналот:

Soneto III

Aspero amor, violeta coronada de espinas,
matorral entre tantas pasiones erizado,
lanza de los dolores, corola de la cуlera,
por quй caminos y cуmo te dirigiste a mi alma?
Por quй precipitaste tu fuego doloroso,
www.formarse.com.ar
de pronto, entre las hojas frнas de mi camino?
Quiйn te enseсу los pasos que hasta mн te llevaron?
Quй flor, quй piedra, quй humo mostraron mi morada?
Lo cierto es que temblу la noche pavorosa,
el alba llenу todas las copas con su vino
y el sol estableciу su presencia celeste,
mientras que el cruel amor me cercaba sin tregua
hasta que lacerбndome con espadas y espinas
abriу en mi corazуn un camino quemante.

Категория: Поезия
Прочетен: 657 Коментари: 2 Гласове: 0
Ова е мој препев на Сонет 2 од чилеанскиот поет Пабло Неруда.

 

1
Љубена, колку патишта до еден бакнеж водат,
колку самотни скитања за до тебе да се стигне!
Осамени возови се тркалаат на дождовна вода.
Во Талтал се чека пролетта глава да дигне!
2
Ама ти и јас, љубена, во еднакви сме окови,
обединети од облеката до корењето жедно,
слиени во есента и водата со нашите колкови,
сѐ додека ти и јас различни не станеме едно.

3
Мислам дека толкуте многу камења стоеле
за реката во устието кај Бороа да ги вѕида,
мислам дека возовите и народите се роеле
само за ти и јас да дишиме со едни гради
кои измешани со сите мажи и жени ќе бидат
во земја која каранфили за одгледување сади.
==========
Еве го оригиналот:

Soneto II

Amor, cuбntos caminos hasta llegar a un beso,
quй soledad errante hasta tu compaснa!
Siguen los trenes solos rodando con la lluvia.
En Taltal no amanece aъn la primavera.
Pero tъ y yo, amor mнo, estamos juntos,
juntos desde la ropa a las raнces,
juntos de otoсo, de agua, de caderas,
hasta ser sуlo tъ, sуlo yo juntos.
Pensar que costу tantas piedras que lleva el rнo,
la desembocadura del agua de Boroa,
pensar que separados por trenes y naciones
tъ y yo tenнamos que simplemente amarnos,
con todos confundidos, con hombres y mujeres,
con la tierra que implanta y educa los claveles.

Категория: Поезия
Прочетен: 449 Коментари: 0 Гласове: 0
2 3 4  >  >>
Търсене

За този блог
Автор: lupcobocvarov
Категория: Поезия
Прочетен: 562589
Постинги: 749
Коментари: 120
Гласове: 502