Потребителски вход

Запомни ме | Регистрация
моите песни - земјотресни :-)
Автор: lupcobocvarov Категория: Поезия
Прочетен: 562580 Постинги: 749 Коментари: 120
Постинги в блога от Май, 2012 г.
2  >  >>
  Ова е мој препев на песната “Свештеник и матадор“ од американскиот поет Чарлс Буковски.
1
Беше тоа акт во чест на големец закитен со ешарпа,
во Мексико; на корида, ја видов смртта на бикот:
му ги отсекоа ушите сред толпа во радосен викот;
не покажуваше повеќе ужас одошто некоја карпа.
2
Возејќи утредента назад, запрев во божја Мисија,
видов златни и црвени цветови на ветер лулеани,
беа како тигри-актери, истренирани за субмисија,
од најдоброто божјо семе, со благослов засеани.
3
Да го проанализираме ова во метрички систем:
бикот со отсечените уши и тврдината на Ристе;
матадорот на колена, мртвиот бик негово чедо,
од џамот, како мечка од кавез, зјапа поп-дедо.
4
Можете, како стрина на пазар, сенешто да речете,
вашите сомнежи со свилени конци да ги влечете,
ама јас сум проживеал во обата нивни храмови -
можеби сега тие ќе умрат во мојот, од срамови.
*********
Еве го оригиналот:
the priest and the matador
1 in the slow Mexican air I watched the bull die
2 and they cut off his ear, and his great head held
3 no more terror than a rock.
4 driving back the next day we stopped at the Mission
5 and watched the golden red and blue flowers pulling
6 like tigers in the wind.
7 set this to metric: the bull, and the fort of Christ:
8 the matador on his knees, the dead bull his baby;
9 and the priest staring from the window
10 like a caged bear.
11 you may argue in the market place and pull at your
12 doubts with silken strings: I will only tell you
13 this: I have lived in both their temples,
14 believing all and nothing—perhaps, now, they will
15 die in mine
Категория: Поезия
Прочетен: 405 Коментари: 0 Гласове: 0
Последна промяна: 31.05.2012 12:02
Ова е мој препев на песната “Трката“ од американскиот поет Чарлс Буковски.
1
Кога ќе се курдисаш како грамофонска пружина,
одиш во центарот на градот, во младината зјапаш:
се измешале машки и женски во весела дружина,
а ти, остарен, седиш сам и глумиш филмски апаш,
мешлест мачо со цигара в уста, без скршен денар,
неснаодлив и неискусен, без другари и без жена.
2
Подоцна, на паркингот, младите како да ќе си одат,
и ти седнат во старото авто за младоста си жалиш,
ги загледуваш, ја впиваш секоја нивна весела згода,
ја палиш последната цигара , па и автото го палиш,
бавно шофираш до црвен семафор којшто те запре
покрај авто полно младина која гледа само напред.
3
Гласна и скокотлива, нивната радост те разгалува,
замајан си а они веќе тргнале, ти си станал пречка,
зад тебе колоната нестрпливо со свирка збудалува,
те протресува за назад во животот да се влечкаш.
Наеткан и самосожаллив, ти даваш гас до крајот,
решен за подвиг, и по цена да заминеш во рајот,
ги стигнуваш младите и ги одминуваш како виор,
го стегаш воланот како спомен за љубов смирена,
се тркаш со нив кон брегот, важен си како приор,
ама и се смееш водејќи ги кон последната сирена,
кон морските треви и ајкули и кон веселиот кит,
кон краевите на месото, на времето, на ужасите,
и тие конечно запираат а ти одиш, горд си и сит,
дека имаш срце мадлесто им покажа на масите,
а цигарата усните ти ги гриза и ти тоа го славиш:
токму така тоа љубената умееше да ти го прави.
********
Еве го оригиналот: the race

1 it is like this
2 when you slip down,
3 done like a wound-up victrola
4 (you remember those?)
5 and you go downtown
6 and watch the boys punch
7 but the big blondes sit with
8 someone else
9 and you’ve aged like a punk in a movie:
10 cigar in skull, fat gut,
11 but only no money,
12 no wiseness of way, no worldliness,
13 but as usual
14 most of the fights are bad,
15 and afterwards
16 back in the parking lot
17 you sit and watch them go,
18 light the last cigar,
19 and then start the old car,
20 old car, not so young man
21 going down the street
22 stopped by a red light
23 as if time were no problem,
24 and they come up to you:
25 a car full of young,
26 laughing,
27 and you watch them go
28 until
29 somebody behind you honks
30 and you are shaken back
31 into what is left
32 of your life.
33 pitiful, self-pity,
34 and your foot is to the floor
35 and you catch the young ones,
36 you pass the young ones
37 and holding the wheel like all love gone
38 you race to the beach
39 with them
40 brandishing your cigar and your steel,
41 laughing,
42 you will take them to the ocean
43 to the last mermaid,
44 seaweed and shark, merry whale,
45 end of flesh and hour and horror,
46 and finally they stop
47 and you go on
48 toward your ocean,
49 the cigar biting your lips
50 the way love used to.  
Категория: Поезия
Прочетен: 468 Коментари: 0 Гласове: 0
30.05.2012 15:58 - За Мерлин М.
  Ова е мој препев на песната “За Мерлин М.“ од американскиот поет Чарлс Буковски.
1
Лизгајќи се наврапито кон сјајниот пепел,
тоа крајно одредиште на солзите од ванила,
твоето тело, на секој маж кој не е слепец,
во ноќите му беше свеќа  што даваше сила. 2
Сега, твојта ноќ е вон домет на нашите свеќи,
потемна е од нашата и ние ќе те заборавиме;
нефер е но со живи тела, облечени и во вреќи,
имаме искуство и знаеме како да се справиме.
3
Во твоите коски црвците уживаат ко во цреши
и сакам да кажам, ако воопшто тоа ќе те теши:
и на мечки и на слонови истото им се случува,
тоа секој херој па и тиранин еднаш го научува.
4
А ти ни подари мала победа па да не лелекаме,
ќе те заборавиме, ќе те помниме, ќе те чекаме,
споменот и заборавот во сув цвет ќе се слеат:
дете, пијам за тебе и во минута молк се смеам.
***************
Ова е оригиналот:

 

for marilyn m.

slipping keenly into bright ashes,
target of vanilla tears
your sure body lit candles for men
on dark nights,
and now your night is darker
and we will forget you, somewhat,
and it is not kind
but real bodies are nearer
and as the worms pant for your bones,
i would so like to tell you
that this happens to bears and elephants
and frogs,
still, you brought us something,
some type of small victory,
and let us grieve no more;
like a flower dried and thrown away,
we forget, we remember,
we wait, child, child, child,
i raise my drink a full minute

and smile. 
Категория: Поезия
Прочетен: 608 Коментари: 0 Гласове: 0
Последна промяна: 30.05.2012 19:47
 Ова е мој препев на песната “Трагедија на лисјето“ од американскиот поет Чарлс Буковски. 1
Се разбудив со суво грло и видов, папратките се мртви,
билките во тенџерињата пожолтеле како пченка варена,
жена ми си отишла, празни шишиња, бескрвни жртви
ме опкружуваат со нивната неупотребливост озарена.
2
Наспроти тоа Бородино, сонцето сеуште имаше крила,
под вратата заканувачки ѕиркаше ливчето со опомена,
неговата жолтеникавост навестуваше исфрлачка сила
и сиот тој амбиент беше под заштита на Мелпомена.
3
Она кое на тој момент му требаше ама не беше тука,
беше некој палјачо, комичар од старовремски стил,
со своите шеги врз апсурдноста на болката да пука
дури таа срцето ми го тренира со капларскиот дрил.
4
Со стар жилет се обриков, јас, предодреден за гениј,
но таква е трагедијата на лисјето, на мртвата папрат;
излегов во холот каде беше најлошата од сите жени,
бев немоќен нејзините клетви и закани да ги запрам.
5
Таа силно мафташе со своите дебели раце испотени ,
киријата ја бараше дрндајќи како досадна стрвна оса:
и јас и таа во сушна животна драма бевме сплотени
зашто власта врз обајцата си ја клепаше својата кȏса.

 

Еве го оригиналот:

The Tragedy of the Leaves

By Charles Bukowski

I awakened to dryness and the ferns were dead,
the potted plants yellow as corn;
my woman was gone
and the empty bottles like bled corpses
surrounded me with their uselessness;
the sun was still good, though,
and my landlady’s note cracked in fine and
undemanding yellowness; what was needed now
was a good comedian, ancient style, a jester
with jokes upon absurd pain; pain is absurd
because it exists, nothing more;
I shaved carefully with an old razor
the man who had once been young and
said to have genius; but
that’s the tragedy of the leaves,
the dead ferns, the dead plants;
and I walked into a dark hall
where the landlady stood
execrating and final,
sending me to hell,
waving her fat, sweaty arms
and screaming
screaming for rent
because the world had failed us

both. 
Категория: Поезия
Прочетен: 432 Коментари: 0 Гласове: 0
Последна промяна: 30.05.2012 15:42
  Ова е мој превод на песната “Генијалноста на мноштвото“ од американскиот поет Чарлс Буковски.

 

Во просечното човечко суштество има доволно
предавства, омраза, бесмисленост и насилие
за да се опреми било која војска во било која доба.
Најдобри убијци се оние кои проповедаат против убивањето,
најдобро мразат оние кои проповедаат љубов,
и, конечно, најдобро војуваат оние кои проповедаат мир.
Тие што го проповедаат бога, ним бог им треба,
тие што проповедаат мир, мир во себе немаат,
тие што проповедаат љубов, љубов не знаат да дадат.
Варди се од проповедниците, варди се од упатените.
Варди се од оние кои постојано читаат од книги.
Варди се од оние кои ја презираат сиромаштијата
или се гордеат со неа;
Варди се од оние кои се брзи со пофалбите
бидејќи брзо ќе ти бараат назад пофалби за нив.
Варди се од оние кои олеко и преко осудуваат,
тие се исплашени од она кое не го знаат.
Варди се од оние кои постојано
се приклучуваат кон мнозинството
бидејќи се ништожни како сами.
Варди се од просечен маж и од просечна жена,
варди се од нивната љубов,
таа е просечна и бара просечност.
Но, постои генијалност во нивната омраза,
доволно генијалност за да те убие тебе
или било кого.
Не барајќи осаменост,
не разбирајќи ја осаменоста,
тие ќе се обидат да го уништат сето она
кое е различно од нивниот светоглед.
Неспособни да создаваат уметност,
тие уметноста и не ја разбираат
па својот неуспех како творци тие го припишуваат
како неуспех на целиот свет.
Неспособни посветено да љубат,
тие ќе веруваат дека твојата љубов е нецелосна
и тогаш тие ќе те мразат
и нивната омраза ќе биде совршена,
како блескав дијамант,
како нож,
како планина,
како тигар,
како пелин -
тоа е нивната најчиста уметност.

******
Еве го оригиналот:
The Genius Of The Crowd by Charles Bukowski

there is enough treachery, hatred violence absurdity in the average
human being to supply any given army on any given day

and the best at murder are those who preach against it
and the best at hate are those who preach love
and the best at war finally are those who preach peace

those who preach god, need god
those who preach peace do not have peace
those who preach peace do not have love

beware the preachers
beware the knowers
beware those who are always reading books
beware those who either detest poverty
or are proud of it
beware those quick to praise
for they need praise in return
beware those who are quick to censor
they are afraid of what they do not know
beware those who seek constant crowds for
they are nothing alone
beware the average man the average woman
beware their love, their love is average
seeks average

but there is genius in their hatred
there is enough genius in their hatred to kill you
to kill anybody
not wanting solitude
not understanding solitude
they will attempt to destroy anything
that differs from their own
not being able to create art
they will not understand art
they will consider their failure as creators
only as a failure of the world
not being able to love fully
they will believe your love incomplete
and then they will hate you
and their hatred will be perfect
like a shining diamond
like a knife
like a mountain
like a tiger
like hemlock
their finest art

Категория: Поезия
Прочетен: 562 Коментари: 0 Гласове: 0
Последна промяна: 29.05.2012 23:03
 

Ова е мој препев на песната “Две муви“ од американскиот поет Чарлс Буковски.
1
Мувите се бесни крилести парченца живот;
зошто се толку бесни и се однесуваат диво?
Ко да беснеат за нешто повеќе, така чинам,
малку им е тоа што се а тоа не е моја вина.
2
Во моја соба, со својата агонија ме боцкаат
како во невиделица оставени деланки душа;
со мирот мој весник да читам тие се коцкаат,
испуштајќи звуци што морам да ги слушам!
3
Едната полукружни звучни бомби ми фрла,
другата, помалата, сака рака да ми целива,
да ми испорача поздрави од Божјите трла,
притаено доближува, понизна и трпелива.
4
Други луѓе по светов диктатори ги газат
или често трагична љубов им се случува;
мене пак, инсекти ме облетуваат и лазат,
ко пратени и од нив нешто да научувам.
5
Но не се трпи веќе и јас влегувам во битка:
брзо весникот во цевкаст стап го свиткав,
мавнав првин кон помалата, што ја збесна
и почна да кружи како собата да ѝ е тесна.
6
А онаа одозгора, возбудена од новиот вител,
го забрза летот, запикира надолу како *штука,
и обете јуришаа кон раката што си ја штитев,
настана опсадна битка за херојство или брука.
7
Јас, налутен, ги нападнав со свитканиот весник,
мавав и промашував но ја распрснав таа алијанса,
кај ламбата и абажурот запејаа панични песни
и на мојот хартиен боздоган му се пружи шанса.
8
Поголемата зунзара ја гонев со хајкачка треска,
ја пернав, на грб падна и со нозе почна да прета,
уште еднаш удрив и таа на весникот се сплеска
а помалата, избезумена, опаку на таванот слета.
9
Сега помалата чучи или летка по таванската шир,
брзо и нечујно, невидливо бега од мојот дофат;
ја оставам на мир, и таа мене ме остава на мир -
а весникот се испогани во воената катастрофа.
10
Така, понекогаш, за денот да ти тргне на криво,
не мора од некој маж или од жена да си клоцнат:
доста е во воздухот да си вткаен со нешто живо,
иако за малата мува а и за мене тоа веќе е доцна.
———
*штука: Вид германски воен јуришен бомбардер во втората светска војна.

 

***************

Еве го оригиналот:

2 Flies
The flies are angry bits of life;
why are they so angry?
it seems they want more,
it seems almost as if they
are angry
that they are flies;
it is not my fault;
I sit in the room
with them
and they taunt me
with their agony;
it is as if they were
loose chunks of soul
left out of somewhere;
I try to read a paper
but they will not let me
be;
one seems to go in half-circles
high along the wall,
throwing a miserable sound
upon my head;
the other one, the smaller one
stays near and teases my hand,
saying nothing,
rising, dropping
crawling near;
what god puts these
lost things upon me?
other men suffer dictates of
empire, tragic love…
I suffer
insects…
I wave at the little one
which only seems to revive
his impulse to challenge:
he circles swifter,
nearer, even making
a fly-sound,
and one above
catching a sense of the new
whirling, he too, in excitement,
speeds his flight,
drops down suddenly
in a cuff of noise
and they join
in circling my hand,
strumming the base
of the lampshade
until some man-thing
in me
will take no more
unholiness
and I strike
with the rolled-up-paper -
missing! -
striking,
striking,
they break in discord,
some message lost between them,
and I get the big one
first, and he kicks on his back
flicking his legs
like an angry whore,
and I come down again
with my paper club
and he is a smear
of fly-ugliness;
the little one circles high
now, quiet and swift,
almost invisible;
he does not come near
my hand again;
he is tamed and
inaccessible; I leave
him be, he leaves me
be;
the paper, of course,
is ruined;
something has happened,
something has soiled my
day,
sometimes it does not
take man
or a woman,
only something alive;
I sit and watch
the small one;
we are woven together
in the air
and the living;
it is late

for both of us. 
Категория: Поезия
Прочетен: 453 Коментари: 0 Гласове: 0
  Ова е мој препев на песната “Денес косовите се груби“ од американскиот поет Чарлс Буковски.
1
Како овоштарник сум, осамен, искористен и сув,
вреден единствено за напуштање или копачење.
Нокаутиран сум како поранешен боксер што глув,
во улицата весници ви нуди речиси со плачење.
2
Насолзен сум како стара мома од градскиот хор
која по отказот ја стиска својата последна плата.
Недостига само батлер кој со својот свечен збор
кажува дека крпчето ми е на колај за да го фатам.
3
Денес косовите се груби, како ноктите сраснати
во онаа затворска ноќ кога јадот ми беше дело;
косовите трчаат врз камењата со мов обраснати,
моето пијанство го опеваат со шпански мелос.
4
За мене и било каде е за никаде, како ноќна мора,
лоша како издишени гуми или ефтина пудриера:
зошто продолжувам како дете кое умира за кора
а мозоков и џебовите џвакаат прашина од вчера?
5
Кажете ми вие, револуционери со морал силен!
Вие деца учите, пиете со мера, не ве фаќа сугреб,
имате палати и жени-убавици, а убијци сте биле -
кажете ми зошто јас горам како старо суво ѓубре?
6
Вие би можеле преку писма со мене да се мерите,
додека пеперутките, мравките, па и понекој пират,
и ракетните научници и кучињата и сервисерите -
агилно би продолжиле дејностите да си ги шират.
7
Не срамете се, преписката е интелектуално нешто,
ако снемате марки, писмо не мора да ми пратите!
Нагаѓам дека сето тоа Бог го смислил така вешто,
токму како што ги смислил и бравите на вратите.

 

*******************************
Ова е оригиналот:

The Blackbirds Are Rough Today by Charles Bukowski

lonely as a dry and used orchard
spread over the earth
for use and surrender.

shot down like an ex-pug selling
dailies on the corner.

taken by tears like
an aging chorus girl
who has gotten her last check.

a hanky is in order your lord your
worship.

the blackbirds are rough today
like
ingrown toenails
in an overnight
jail—
wine wine whine,
the blackbirds run around and
fly around
harping about
Spanish melodies and bones.

and everywhere is
nowhere—
the dream is as bad as
flapjacks and flat tires:

why do we go on
with our minds and
pockets full of
dust
like a bad boy just out of
school—
you tell
me,
you who were a hero in some
revolution
you who teach children
you who drink with calmness
you who own large homes
and walk in gardens
you who have killed a man and own a
beautiful wife
you tell me
why I am on fire like old dry
garbage.

we might surely have some interesting
correspondence.
it will keep the mailman busy.
and the butterflies and ants and bridges and
cemeteries
the rocket-makers and dogs and garage mechanics
will still go on a
while
until we run out of stamps
and/or
ideas.

don’t be ashamed of
anything; I guess God meant it all
like
locks on
doors.

Категория: Поезия
Прочетен: 498 Коментари: 0 Гласове: 0
    Ова е мој препев на песната “Литературна романса“ од американскот поет Чарлс Буковски.

 

1
Некако наидов на неа, во допишување, или од списанија,
и таа ми прати нејзини многу сексуални поетски писанија,
за силување и страст, проткаени со лесен интелектуализам,
па се решив да проверам дали и таа паѓа во творечка криза.
2
Седнав во автото и појдов на Север, по долини и ридови,
ненаспан, мамурлија и со штотуку урнати брачни ѕидови,
без работа а со желба бар пет или десет години да спијам,
разочаран што немам педесет синови како кралот Пријам.
3
Најпосле најдов мотел, во сончево градче до правлив пат,
седев и пушев думајќи колку сум луд што се правам млад,
но иако доцнев цел еден час, на рандевуто шанса му дадов
со надеж дека барем на стојкото мој ќе му помине јадот.
4
Но, и таа беше стара, со тело како на ченгели да висело,
а за пречек ми даде тврдо, зелено јаболко, многу кисело,
кое долго го џвакав како некој прч пред нееструсна коза
дур` таа кажуваше дека умира со енигматична дијагноза.
5
А кога доверливо сакаше да ми ја открие својата тајна,
послужувајќи премаслосани пуканици од царевица,
јас веднаш ја прекинав, ѝ реков дека веќе ми е знајна:
ти си една прекрасна триесетипетгодишна девица.
6
Таа ја извади својата тетратка со дванаесет песни,
животно дело кое морав да го прочитам со восхит,
ама песните беа многу слаби, иако со рими бесни,
па отидовме во бокс-арена, да си размрдаме коски.
7
Таа стегаше раце и си кашлаше во тутунскиот чад,
ме праша дали мене воопшто нешто ме возбудува
а потоа кај неа дома се напалив ептен како млад -
песните ѝ ги дотерав да личи дека умно расудува.
8
Патем ја превртев три-четири пати во разни пози
она се запали и ко да сакаше пред неа да цркнам,
зашто во темното заборавивме на нашите грози
па таа јазикот ми го набута до половина грклан.
9
Се збогував со вечната девица и слабата поетеса
која до триесетипетте години стојко не ја боцнал.
Како поука песнава е до секоја моминска адреса:
било за љубов, било за поезија, тогаш ќе е доцна.

****
Еве го оригиналот:
A LITERARY ROMANCE
I met her somehow through correspondence or poetry or magazines
and she began sending me very sexy poems about rape and lust,
and this being mixed in with a minor intellectualism
confused me somewhat and I got in my car and drove North
through the mountains and valleys and freeways
without sleep, coming off a drunk, just divorced,
jobless, aging, tired, wanting mostly to sleep
for five or ten years, I finally found the motel
in a small sunny town by a dirt road,
and I sat there smoking a cigarette
thinking, you must really be insane,
and then I got out an hour late
to meet my date; she was pretty damned old,
almost as old as I, not very sexy
and she gave me a very hard raw apple
which I chewed on with my remaining teeth;
she was dying of some unnamed disease
something like asthma, and she said,
I want to tell you a secret, and I said,
I know: you are a virgin, 35 years old.
and she got out a notebook, ten or twelve poems:
a life’s work and I had to read them
and I tried to be kind
but they were very bad.
and I took her somewhere, the boxing matches,
and she coughed in the smoke
and kept looking around and around
at all the people
and then at the fighters
clenching her hands.
you never get excited, do you? she asked.
but I got pretty excited in the hills that night,
and met her three or four more times
helped her with some of her poems
and she rammed her tongue halfway down my throat
but when I left her
she was still a virgin
and a very bad poetess.
I think that when a woman has kept her legs closed
either for love
or for
poetry

Категория: Поезия
Прочетен: 622 Коментари: 0 Гласове: 0
Последна промяна: 27.05.2012 06:50
25.05.2012 15:14 - Пофално слово
    Ова е мој препев на песната “Пофално слово за една Пекол од Дама“ од американскиот поет Чарлс Буковски

 

1
Многу кучиња ноќеска се заспани и`рчат,
сонуваат коски а празните црева им крчат.
А ни јас ништо подобар не сум од песот
се сеќавам на твојте коски, на тоа месо,
што беше јаготка од карминисана уста,
што беше стокмено во зеленкав фустан
и беше дигнато на чевли со висока пета
за пред мажите како зајчица да шеташ.
2
Ти секогаш колнеше кога ќе се напиеш,
со коса разбушавена и глас што пишти,
ко да сакаше на бандерите да го забиеш
сето минато кое разјадувачки те тишти:
гнасни сеќавања за афери што се гнили
од кои ископнеа твоите животни сили
па реши дека од тоа само во смрт се бега
оставајќи ме мене во гнилоста на ова сега.
3
Јано мори, мртва имаш дваесет години стаж,
а јас те помнам подобро од било која друга,
оваа залудност ти ја сфати подобро од маж!
Другите жени беа мозоци од напуштена пруга,
само сееја нервоза зошто возот не им доаѓа,
не разбираа дека животот во чекање проаѓа.
4
Јано мори, те усмрти тоа што премногу знаеше!
На гробот ти истурам виски и ти се поклонувам!
Пред кучето во мене празнотијата ти не ја таеше,
и затоа оно гладно сеуште за твоите коски сонува!
*******
Еве го оригиналот:

Eulogy To A Hell Of A Dame

some dogs who sleep At night
must dream of bones
and I remember your bones
in flesh
and best
in that dark green dress
and those high-heeled bright
black shoes,
you always cursed when you drank,
your hair coming down you
wanted to explode out of
what was holding you:
rotten memories of a
rotten
past, and
you finally got
out
by dying,
leaving me with the
rotten
present;
you’ve been dead
28 years
yet I remember you
better than any of
the rest;
you were the only one
who understood
the futility of the
arrangement of
life;
all the others were only
displeased with
trivial segments,
carped
nonsensically about
nonsense;
Jane, you were
killed by
knowing too much.
here’s a drink
to your bones
that
this dog
still
dreams about.

Категория: Поезия
Прочетен: 479 Коментари: 0 Гласове: 0
Последна промяна: 26.05.2012 03:29
  Ова е мој препев на песната “Врвката“ од американскиот поет Чарлс Буковски.
1
Жена, издишена гума, болест или копнеж,
стравови кои пред тебе се истопориле апла
и мирно чекаат да ги сетиш, да ги допреш,
како фигури пред тебе на шаховска табла.
2
Не е големо она кое човека во лудница го праќа,
не е тоа нечие убиство или смртта која го чека,
не е тоа блуден инцест помеѓу сестри и браќа
ниту некој грабеж, пожар или поплавна река.
3
Не, мали трагедии во серија се здружуваат грубо,
за да избегаш од нив, ти за лудница си спремен.
Нема да те избезуми смртта на твојата љубов
туку врвката што ќе се скине кога не ѝ е време.
4
Најголема закана за животот е куп обични нешта,
кои можат да убијат побрзо од рак на простатата:
истечената возачка дозвола те кине како клешта,
отказ од работа, или данок, ти закачиле на вратата.
5
Кога нешто некому му правиш ама јанѕа те јаде,
или кога тебе нешто ти работат лебарки и муви
а твоето седиште во автото го бендисал крадец,
ил`кога ќе заглавиш без бензин во ноќите глуви,
или кога власта те игнорира а садоперот е затнат
ама на фреските сама се исчистила бојата златна.
6
Скршен прекинувач за струја, душек гол федер,
шест илјади глоба оти пеш на црвено се минало,
огромна телефонска сметка пишал некој педер
а во вецето синџирчето на казанчето се скинало.
7
Светлата во автото се изгасиле сред невиделица,
потемно е од пекол а двојно си ја платил цената,
на Фејсбук пријатели пишат за секс со препелица
а ти се сомневаш дека и они ти ја прчат жената,
те нервираат акни, рани, тртки и нокти сраснати
но секогаш постои и полошо од таквата шема:
власта пак ќе ја водат вообразени а недораснати,
и пак дека цел свет нѐ мрази ќе е главна тема.
8
Да работиш како келнерка а плус и на норма,
да празниш нокшири под болничките кревети,
или се килавиш м`кнејќи некој антика-орман
а лифтот баш се расипал а спратот е деветти,
или си паднал толку ниско од баби да крадеш,
за забна протеза илјада евра треба да дадеш
а и за Кина и Русија и за Америка имаш грижа -
тоа се тутунарски игли кои во серија те нижат.
9
Затоа варди се, со ситни нешта не терај инати,
ни кога наведнат брзаш да си ги врзеш врвците:
со секоја врвка што се кине, а на сто скинати,
еден човек оди во лудница да го јадат црвците.
******
Еве го оригиналот:
Bukowski: “The Shoelace”
a woman, a
tire that’s flat, a
disease, a
desire: fears in front of you,
fears that hold so still
you can study them
like pieces on a
chessboard…
it’s not the large things that
send a man to the
madhouse. death he’s ready for, or
murder, incest, robbery, fire, flood…
no, it’s the continuing series of small tragedies
that send a man to the
madhouse…
not the death of his love
but a shoelace that snaps
with no time left …
The dread of life
is that swarm of trivialities
that can kill quicker than cancer
and which are always there -
licence plates or taxes
or expired driver’s license,
or hiring or firing,
doing it or having it done to you, or
roaches or flies or a
broken hook on a
screen, or out of gas
or too much gas,
the sink’s stopped-up, the landlord’s drunk,
the president doesn’t care and the governor’s
crazy.
lightswitch broken, mattress like a
porcupine;
$105 for a tune-up, carburetor and fuel pump at
sears roebuck;
and the phone bill’s up and the, market’s
down
and the toilet chain is
broken,
and the light has burned out -
the hall light, the front light, the back light,
the inner light; it’s
darker than hell
and twice as
expensive.
then there’s always crabs and ingrown toenails
and people who insist they’re
your friends;
there’s always that and worse;
leaky faucet, christ and christmas;
blue salami, 9 day rains,
50 cent avocados
and purple
liverwurst.

 

or making it
as a waitress at norm’s on the split shift,
or as an emptier of
bedpans,
or as a carwash or a busboy
or a stealer of old lady’s purses
leaving them screaming on the sidewalks
with broken arms at the age of 80.

suddenly
2 red lights in your rear view mirror
and blood in your
underwear;
toothache, and $979 for a bridge
$300 for a gold
tooth,
and china and russia and america, and
long hair and short hair and no
hair, and beards and no
faces, and plenty of zigzag but no
pot, except maybe one to piss in
and the other one around your
gut.

with each broken shoelace
out of one hundred broken shoelaces,
one man, one woman, one
thing
enters a
madhouse.

so be careful
when you
bend over.

Категория: Поезия
Прочетен: 501 Коментари: 0 Гласове: 0
Последна промяна: 25.05.2012 13:04
 

Ова е мој препев на песната “Што можеме да направиме?“ од американскиот поет Чарлс Буковски.

 

1
Според нивниот врв, овде Човекољубие е на дело.
Да, некоја разбирачка и, напати, акти на смелост,
ама, сѐ на сѐ, Тоа е грамада оформена без модул,
ко бумбарска тркаланица која нема нешто многу.
2
Тоа е како огромен, длабоко заспан ѕвер
и речиси ништо не би го извадило од лер.
Што би можеле да правиме со Тоа Човекољубие?
Кога е активно, личи на најдобро и фер
ама брутално, себично и неправедно ќе нѐ убие.
3
Настојувајте работите да ги претпазите што поскоро,
не посакувајте нешто отровно, безумно или порок,
но бидете внимателни, Тоа има законска величина,
да се заштити од вас, може да ве убие без причина.
Тоа постојано ве надгледува да ви го открие планот,
забегајте префинето и никако со рацете на воланот.
4
На некој што избегал од Тоа досега не сум наишол
а знам големци и славни, со златна тока на каишот,
ама тие не се избегани, не се бега од користољубие,
тие си се големи и славни само во тоа Човекољубие.
Ниту јас не сум Му избегал ама не сум ни паднал,
главава сеуште ми е бистра и за слобода гладна;
иако засега неуспешно бегам, тоа ич не ми е криво,
пробувам пак и пак, пред Смртта надевајќи се диво,
дека ќе успеам да си го добијам назад мојот живот.

***************
Ова е оригиналот:

What Can We Do? by Charles Bukowski

at their best, there is gentleness in Humanity.
some understanding and, at times, acts of
courage
but all in all it is a mass, a glob that doesn’t
have too much.
it is like a large animal deep in sleep and
almost nothing can awaken it.
when activated it’s best at brutality,
selfishness, unjust judgments, murder.
what can we do with it, this Humanity?
nothing.
avoid the thing as much as possible.
treat it as you would anything poisonous,vicious
and mindless.
but be careful. it has enacted laws to protect
itself from you.
it can kill you without cause.
and to escape it you must be subtle.
few escape.
it’s up to you to figure a plan.
I have met nobody who has escaped.
I have met some of the great and
famous but they have not escaped
for they are only great and famous within
Humanity.
I have not escaped
but I have not failed in trying again and
again.
before my death I hope to obtain my
life.

**************

from blank gun silencer – 1994 
Категория: Поезия
Прочетен: 527 Коментари: 0 Гласове: 0
 
Ова е мој препев на “Песна за кадровските менаџери“ од американскиот поет 
  Чарлс Буковски.       1   Стариот човек ми побара цигара и јас две му дадов.   Барал работа, да е на сонце и да може да се пуши -   а беше толку парталосан и лигав - на смртта јадот!   Денот беше навистина студен, ни ѕемнеа нозе и уши,   а шлеперите, претоварени и тешки како курви стари,   стенкаа и чуреа по улиците, како коњ да им го зарил.   2   Ние бевме отфрлени како штици од скапан патос,   како власта да си го расцепила черепот за да щ лекне   така што грижата на совеста во мозокот да щ секне -   без добар бифтек, Бог е осамено место и на Атос!   Ние бевме птици на умирачка, бродови што тонат,   власта ни затрупуваше со бронза, камења и бетон;   ние претавме со раце и нозе, како стонога склона   своите смртни бакнежи да му ги завешта на светот:   додека лидерот `политики` ги нарекуваше штетите   слугите негови добронамерно ни ги кршеа`рбетите.   3   И така си пушевме, мали луѓе со мисли на риби на суво!   Не победуваат сите коњи и сите не ги топлат ќебиња!    И дур`затворите и болниците облекуваат светлосно руво   а слуги држат знамиња грижливо како да се бебиња,   знај дека ти си само едно опустошено срце и стомак,   и како слеп патник со најдобриот авион оди си дома,   или, ако в ресторан, беспари си решил да јадеш пиле,   гледај да си нарачаш мисирка (што јас ја викам Лиле!)   4   И ако си решил да отепаш некого, убиј кој и да било    а не токму некого, зашто некои се од специјална лоза,   направени како дупки на чевли со позлатеното шило:   не убивај ако ти е цел некој што има посветена поза,   претседател ил`крал, ил`човек во фотеља од сафијан -   таму не чачкај, тоа се луѓето од рајската географија.   Еве, нас отепај ни, оти пушиме и гледаме напоречки,   `рѓосани од качувањата по скали со скршени пречки.   5   Отепај ни нас, може Бог сака на тебе да ни подари   оти во љубовните песни не знаеме што е амфидеум;   нема штета, и онака лицата ни се испукан линолеум,   разгазен од тешките стапала на нашите господари.   Ни погоди сачма од првокласен морков и маково семе,   нашата најдобра патерица е пак исчанчена граматика;   како лудиот кос в шума, го расфрламе нашето време   и се молиме алкохолните ноќи да ни се без драматика.   6   Нашите свиленоболни насмевки наоколу ни шират    ко да сме нечии конфети што некој ги фрла со сласт,   ние сме карневалот којшто не треба да го смират   иако дури и не  припаѓаме на Партијата на власт.   Емајлот ни го збриша четката на Времето, иако болна,    и сега позаспани чадиме како чинија со смокви полна;   отепај ни брзо за имињата да ни излезат во весници:   мртви ко магла, најдени во када распорени кресници!   7   И така, за момент, конечно се осознаени факти,   за оние милиони нељубопитни и затупавени очи,   кои искрат и пламнуваат сал на палјачовски акти   што кантри-комичари им ги сервираат без почин.     Конечно, тие ќе бидат забележани, а и ти со нив,   од седиот јавач на седиот коњ, што го викаат Смрт,   за чиј меч нема земска`рѓа што може да го срони,   што е подолг од ноќта и од било кој планински срт,   подолг од сите надежи, молитви и палења темјан,   подолг од криковите на луѓето под атомски бомби   што ќе беа среќни да поживеат дури и како зомби   ама грлата им експлодираа во непланирана земја.       Ние чад сме и облаците не ни прават евала,   мачка сме што Шекспира со сугреби го кити,   лој, лој за свеќите сме, и заглавени кревала:   нашата свест гори на кусиот животен фитил.   9   Стариот човек, без желба нешто да ми ќари,   ми побара цигара и простодушно разврза   за гајлињата кои ги имал и еве што ми кажа:   дека Времето за нас злосторнички забрза,   дека Милосрдието си одбра мермерна лажа,   а дека Омразата си ги прибра готовите пари.   Тој старец можеше татко да ви биде, или мој,   може беше манијачиште, или од Божјиот сој.   Но што и да беше, тој беше отпишан дедо,   и ние стоевме на сонце, пушејќи чат-пат,    и во нашето безделничење вртевме врат -   за да видиме на кого тоа му дошол редот.   ****   Оригиналот е на овој линк:   POEM FOR PERSONNEL MANAGERS- CHARLES BUKOWSKI    
Категория: Поезия
Прочетен: 761 Коментари: 0 Гласове: 0
Последна промяна: 24.05.2012 11:30
2  >  >>
Търсене

За този блог
Автор: lupcobocvarov
Категория: Поезия
Прочетен: 562580
Постинги: 749
Коментари: 120
Гласове: 502