Потребителски вход

Запомни ме | Регистрация
моите песни - земјотресни :-)
Автор: lupcobocvarov Категория: Поезия
Прочетен: 562593 Постинги: 749 Коментари: 120
Постинги в блога от Юни, 2011 г.
2 3 4 5  >  >>
30.06.2011 10:58 - Прцорек
1
Притокот Дервен на река Вардар ѝ се додвори:
демек на голо ќе да било земска нирвана;
за миг реката одеждата во Вруток ја одмори
а снагата речна граѓанска разонода стана.
2
Свиленовжештен, јазикот на Дервен ја баци,
колковите ѝ ги излижа сѐ до мовта на ципите
и таа, карши митрополијата, со дигнати краци,
бревташе и се потеше преку росата на липите.
3 Зар пред лице свето таква блудност да се збие,
како стрвен Дервен на реката ѝ пушта нога?
Сесрдна молитва владиката упати кон Бога
та Врутокот беше пуштен срамот да го скрие. 4
За спомен на ќефот и порнографската слика,
народот велешки тоа место Прцорек го вика.  

 

 
Категория: Поезия
Прочетен: 339 Коментари: 0 Гласове: 0
1
Ветрот Овчеполец везден низ куќа ми се вртка
како пес скитник што намирисал свињоколие,
преку рамо ѕирка кога по Ноутпадот чкрткам,
желен прв да види што нов сонет ќе се пролие.
2
Тоа ме присети за Вардарецот рими да стокмам,
неговиот учтив велешки дедо со силни рамења,
кој мене, момчето слабичко, ми подигаше токмак
кога со татета на Камено Брдо вадевме камења.
3
Цел век експресот Париз-Атина низ Велес мине,
правот беше донесен за да стане камен и темел
на црква на поезијата која е распната но не гине
зашто на сета Македонија стана квасец и семе.
4
Рамнодушноста кон неа ќе јакне и ќе нй срами
сй дури не забележиме дека јаваме на цунами.  
Категория: Поезия
Прочетен: 342 Коментари: 0 Гласове: 0
26.06.2011 13:42 - На штрек
1
Повоеното доба, кога крпежот диктираше мода,
за мене како бебе беше и плач од мевоболка
зашто, наместо млеко, брашно збркано со вода
цицав, стуткан во бавчата на реката Тополка.
2
Озгора, колковите на мадемот Превалец врнеа
миниран дожд камења врз заслонот штицен;
додека мравки апежни ноџињата ми ги трнеа,
тате стар и мама на компирот му грлеа лице.
3
Беше тоа битка трпкава, за живот на изненадата,
што вдовец и вратена млада неротка ги стрефи,
кога штркот експресно им ја испорача наградата
за сладострастијата со кои Амор нив ги ќефи.
4
За приспивна да не му пееш на бебешкиот врек
секогаш треба да си дежурен со кутонски штрек.
Категория: Поезия
Прочетен: 379 Коментари: 0 Гласове: -1
  1
Неруда, колку патишта до една метафора водат,
колку самотни скитања за до неа да се стигне!
Гладен џихад се радува многу каури да се родат
за фереџето на престолот моден да се дигне!
2
Ти и јас, Неруда, родени сме во еднакви окови,
мајасилот на суетата распослал корење жедно
да трага по гралот за нови ментални скокови
во кои јасноста и закукуленоста ќе станат едно.
3
Мислев дека твоите дрвени сонети се за трки
ама првин велешки налбат да ги поткова со рими,
за полесно да пешачат по македонските скрки,
да најдат нов читател кој мајасилот ќе го прими.
4
Јас и ти сега дишиме со твоите подземни гради
во земја која споменици за одгледување сади.  
Категория: Поезия
Прочетен: 401 Коментари: 0 Гласове: 1
Последна промяна: 23.06.2011 21:14
  1
Неруда, на страдна сонетна заблуда ти си име,
квасец си за мојот тестис мозочен да брекне
па сѐ што ќе породам да остане како пример
за радост кога твојта мисла во рими ќе екне.
2
Погрешно си знаел дека поетите од сето време
рими наоѓале сал за отменоста да им е мадра:
каменокршачки се тие на мозок кој е спремен
ѓеврекот на анархијата да го стисне во квадрат.
3
Тој напор крека со басови на сусамлии жаби
на гозба сред ројот комарци во пијана журка:
писокот на зурлата во синапсите угоре длаби
за како црцорец да првне и по небо да нурка.
4
Ти на шпански нѐ благослови со сонетна проза
што но македонски ќе реже ко римувана боза!  
Категория: Поезия
Прочетен: 366 Коментари: 0 Гласове: 0
Последна промяна: 23.06.2011 21:28
Ова е втората, подобрата половина од мојата идна книга “Ми пушти нога сенката на Неруда“
( 260 КБ, pdf. фајл, некопирлив, за читање и печатење)

Симнување оттука
Категория: Поезия
Прочетен: 362 Коментари: 0 Гласове: 0
Ова е мој препев на Сонет 79 од чилеанскиот поет Пабло Неруда.
1
Љубена, спои го срцето со моето во клешта
и заедно во сонот темнината нека ја сразат,
во шумата како двоен тапан нека стрештат
за густиот ѕид од лисје да се повлече назад.
2
Премину ноќен, на сонот јаглену вжарен,
на земското грозје што нишките ги сечеш
со точност на воз кој ко стрмоглаво јаре
единствено сенки и камења ладни влече.
3
Затоа, љубена, приврзи ме за чистиот замав,
кон стисокот животен што в гради ти бие
со крилја на лебед нурнат во водната штама:
за на ѕвездените прашања на небесниот зрак
со еден единствен клуч да одговориме ние,
со само една врата да го затвориме тој мрак.
==========
Еве го оригиналот:
Soneto LXXIX
De noche, amada, amarra tu corazуn al mнo
y que ellos en el sueсo derroten las tinieblas
como un doble tambor combatiendo en el bosque
contra el espeso muro de las hojas mojadas.
Nocturna travesнa, brasa negra del sueсo
interceptando el hilo de las uvas terrestres
con la puntualidad de un tren descabellado
que sombra y piedras frнas sin cesar arrastrara.
Por eso, amor, amбrrame el movimiento puro,
a la tenacidad que en tu pecho golpea
con las alas de un cisne sumergido,
para que a las preguntas estrelladas del cielo
responda nuestro sueсo con una sola llave,
con una sola puerta cerrada por la sombra.
===========
англиски преводи
1
79
LXXIX From: ‘Cien sonetos de amor’
Tie your heart at night to mine, love,
and both will defeat the darkness
like twin drums beating in the forest
against the heavy wall of wet leaves.
Night crossing: black coal of dream
that cuts the thread of earthly orbs
with the punctuality of a headlong train
that pulls cold stone and shadow endlessly.
Love, because of it, tie me to a purer movement,
to the grip on life that beats in your breast,
with the wings of a submerged swan,
So that our dream might reply
to the sky’s questioning stars
with one key, one door closed to shadow.
—-
2
79
At night, beloved, tie your heart to mine,
that the two, though sleeping, will yet defeat the darkness
like a double drum in the woods, in combat
with the wall of dense and sodden leaves.
Nocturnal journey, black dream ember
cutting off at the thread the earthly grapes
with the punctuality of a runaway train
that freights forever the freezing stone and the shadow.
For that, my love, tie to me the pure movement,
the tenacity that beats within your breast
with the wings of a submerged swan,
so that heaven’s starry questions
answer to our sleep with one sole key,
with a single door shut tight by the shadow.
Translation: Terence Clarke
============
хрватски превод
79.
Nocu, ljubljena, veži svoje srce za moje
i neka zajedno u snu razbiju tmine
kao dvostruki bubanj, boreci se u šumi
protiv gustoga zida okupanog lišca.
Prolazu nocni, crna žeravo sna
što hvataš niti zemaljskoga grožda
tocnošcu nekog neredovita vlaka
što sjene i kamenje hladno za sobom vuce neprestano.
Zato me, ljubavi, veži za cipkasti pokret,
za postojanost što kuca u tvojim grudima
krilima nekog labuda ispod vode,
da bi na zvjezdana pitanja ovog neba
naš san odgovorio jednim jedinim kljucem
i samo jednim vratima koja zatvori tama.  
Категория: Поезия
Прочетен: 491 Коментари: 0 Гласове: 0
Ова е мој препев на Сонет 77 од чилеанскиот поет Пабло Неруда.
1
Денес тежината на минатото ќе ни врши проба,
со крила на сето она кое допрва утре ќе биде,
денес е Југот на морето, на водата старо доба,
и задача на некој нов ден кој во пресрет ни иде.
2
Кон сонцето или месечината лицето ти е кренато
во потрага по истрошениот ден и неговите китки;
и ете, од темна улица иде нашето вчера, свенато,
со мртво лице истетовирано со завети плитки.
3
Вчера, Денес и Утре за јадење во ȏд се скроени,
за денот да се лапне во седло, со стил на гаучо,
нашето стадо чека со своите денови изброени;
но времето со тесто те исполнило сѐ до гуша
па јас фурна изградив од глината во Темучо
и така ти си леб секојдневен за мојата душа.
=====================
Еве го оригиналот:
Soneto LXXVII
Hoy es hoy con el peso de todo el tiempo ido,
con las alas de todo lo que serб maсana,
hoy es el Sur del mar, la vieja edad del agua
y la composiciуn de un nuevo dнa.
A tu boca elevada a la luz o a la luna
se agregaron los pйtalos de un dнa consumido,
y ayer viene trotando por su calle sombrнa
para que recordemos su rostro que se ha muerto.
Hoy, ayer y maсana se comen caminando,
consumimos un dнa como una vaca ardiente,
nuestro ganado espera con sus dнas contados,
pero en tu corazуn el tiempo echу su harina,
mi amor construyу un horno con barro de Temuco:
tъ eres el pan de cada dнa para mi alma.
========
англиски превод
77
Today is today, with the weight of all time past,
with the wings of all that tomorrow will be.
Today is the sea’s south, water’s old age,
and the making up of a new day.
On your mouth, raised up to the light or to the moon,
gather the petals of the day gone by,
and yesterday comes cantering down its shadowed street
to remind us of its face that has now died.
Today, yesterday, and tomorrow are eaten as they pass,
consumed in a day like a burning calf . . .
our cattle waiting through their numbered days.
But in your heart, time cast its flour about,
my love built an oven from Temuco’s clay:
you are every day’s bread for my soul.
Translation: Terence Clarke
=========
хрватски превод
77
Danas je danas s težinom prohujala vremena,
s krilima svega što ce tek biti sutra,
danas je Jug mora, staro doba vode
i zadaca nekog novog dana.
Tvojim ustima podignutim k svijetlu ili mjesecu
pridružiše se latice istrošena dana,
i jucer stiže žureci svojom tamnom ulicom
da bismo se sjetili njegova mrtvoga lica.
Danas, jucer i sutra jedu se hodajuci,
pojedimo dan kao gorucu kravu,
naše stado ceka sa svojim izbrojenim danima,
no svoje brašno baci vrijeme u tvoje srce,
moja ljubav sagradi pec od gline Temuca:
jer si ti kruh svagdanji za moju dušu.
Категория: Поезия
Прочетен: 386 Коментари: 0 Гласове: 0
Ова е мој препев на Сонет 76 од чилеанскиот поет Пабло Неруда. 1
Диего Ривера е тој што со мечкино трпение златно
шумските смарагди ги бара во секое негово платно,
тој со циноберната жестокост на крвта во цвет,
светлината на светот ја вгради во твојот портрет.
2
Тој ги наслика: твојот нос од одважната страна
и како на твоите зеници диви искри се множат,
ноктите кои зависта на месечината ја хранат
и устата како диња врз твојата летна кожа.
3
Тој ти стави купи од два вулкани, да стинат,
од пламен, од љубов и од арауканската сила,
а над образите кои сјаат со позлатена глина,
те покри со шлем што нескротлив пожар носи:
таму очите тајно ми ги слови глетката мила -
во највиското кале на твоите пченични коси.
=========
Еве го оригиналот:
Soneto LXXVI
Diego Rivera con la paciencia del oso
buscaba la esmeralda del bosque en la pintura
o el bermellуn, la flor sъbita de la sangre
recogнa la luz del mundo en tu retrato.
Pintaba el imperioso traje de tu nariz,
la centella de tus pupilas desbocadas,
tus uсas que alimentan la envidia de la luna,
y en tu piel estival, tu boca de sandнa.
Te puso dos cabezas de volcбn encendidas
por fuego, por amor, por estirpe araucana,
y sobre los dos rostros dorados de la greda
te cubriу con el casco de un incendio bravнo
y allн secretamente quedaron enredados
mis ojos en su torre total: tu cabellera.
============
англиски превод
76
Diego Rivera, with the patience of a bear,
searched the forest’s emerald in his paintings
or vermilion, the quick flower of the blood,
and gathered the world’s light in your portrait.
He painted the imperious dress of your nose,
the flash of your wide-mouthed pupils,
your nails, which feed the envy of the moon,
and, in your summery skin, your melon mouth.
He placed upon you two heads, volcanoes fired
by flame, by love and your Araucan origins.
And above your two gold-clay faces
he covered you over with a helmet of wild fire,
and there, secretly, my eyes remain enmeshed
in the towering totality of your hair.
_______________________________________
Diego Rivera- Mexican painter/muralist and friend of the poet.
Translation: Terence Clarke
=========
хрватски превод
76.
Diego Rivera strpljenjem medvjeda
tražio je smaragd šume u slikarstvu
ili rumenicu, žestoki cvijet krvi,
skupio je svjetlo svijeta na tvojoj slici.
Slikao je odlucan oblik tvoga nosa,
iskru tvojih divljih zjenica,
nokte što raspaljuju zavist mjeseca,
i usta dinje na tvojoj ljetnjoj kozi.
Stavi ti dvije glave vulkana jarko crvena
od vatre, ljubavi i plamena araukanskog,
i iznad obraza koje pozlati glina
pokri te kacigom neobuzdana požara
i ostadoše tamo tajno ulovljene
oci mi na svojoj potpunoj kuli: tvojoj kosi.
Категория: Поезия
Прочетен: 461 Коментари: 0 Гласове: 0
Ова е мој препев на Сонет 75 од чилеанскиот поет Пабло Неруда.
1
Ова е морето и оваа е куќата со знаме.
Лутавме околу долги ѕидови од камен.
Врата не најдовме и никој не ни рече
дека смртта оставила порака за пречек.
2
И на крај куќата ја отвори својата тишина
за да го нагазиме оставеното во прашина:
мртви стаорци и еха од збогувања кревки
од водата плачлива во рѓосаните цевки.
3
Така куќата плачеше цели дни без почин,
јачеше со пајаците свои, подотворена,
сѐ дур`се распрснаа нејзините црни очи;
и сега ја враќаме во животот кој веќава,
ја населуваме а меморијата ѝ е изгорена,
треба да цути ама како кога не се сеќава.
======
Еве го оригиналот:
Soneto LXXV
Йsta es la casa, el mar y la bandera.
Errбbamos por otros largos muros.
No hallбbamos la puerta ni el sonido
desde la ausencia, como desde muertos.
Y al fin la casa abre su silencio,
entramos a pisar el abandono,
las ratas muertas, el adiуs vacнo,
el agua que llorу en las caсerнas.
Llorу, llorу la casa noche y dнa,
gimiу con las araсas, entreabierta,
se desgranу desde sus ojos negros,
y ahora de pronto la volvemos viva,
la poblamos y no nos reconoce:
tiene que florecer, y no se acuerda.
=====
англиски превод
75
This is the house, the sea, the banner.
We wandered along other long walls,
and couldn’t find the door or get any sound
from the absence, as though from the dead.
And finally the house opens up its silence,
and we go in to tread upon its abandonment,
the dead rats, the empty goodbye,
the water weeping in its pipes.
The house cried and cried, night and day.
Half-open, it wept with the spiders,
and thrashed itself with its black eyes.
And now, quickly, we come back to it, and it’s alive.
We people it, yet it doesn’t know us.
It has to flower, and forgets how.
Translation: Terence Clarke
==========
хрватски превод
75.
Ovo je kuca i more i zastava.
Lutasmo iza drugih dugih zidova.
Ne nadosmo vrata, ni zvuka
poslije odsutnosti kao poslije mrtvih.
I na kraju kuca otvori svoju tišinu,
ulazismo da gazimo ostavljeno,
mrtve štakore, prazno zbogom,
vodu što je plakala u cijevima.
Plakala je, plakala kuca nocu i danju,
jecala s paucima, pritvorena,
rasuše se njene crne oci,
i sada je, odjednom, vracamo životu,
nastanjujemo je, ali nas ne prepoznaje:
treba da cvjeta, ali se ne sjeca.  
Категория: Поезия
Прочетен: 399 Коментари: 0 Гласове: 0
  Ова е мој препев на Сонет 74 од чилеанскиот поет Пабло Неруда.
1
Во дождот на месец август кисне патот,
како пресечена полна месечина блеска,
во јасната светлина на јаболковото злато,
сред овошниот саем на есенската треска.
2
Маглата во небесниот простор расте ко мрежа
од звуци и риби и од соништа кои се збиле;
островска пара ги напаѓа бреговите што лежат
во гушка на морето под светлоста на Чиле.
3
Ко стопен метал, сѐ трча во калапи да се влие,
со лисје и зимата под маска потеклото го крие
и единствено слепци сме и слепи сме без престан.
И само приковани сме на речното корито кое чува
тајна на ȏд и пат и на непрестана разделба глува:
за збогум, капат солзи на природата од сите места.
==========
Еве го оригиналот:
Soneto LXXIV
El camino mojado por el agua de Agosto
brilla como si fuera cortado en plena luna,
en plena claridad de la manzana,
en mitad de la fruta del otoсo.
Neblina, espacio o cielo, la vaga red del dнa
crece con frнos sueсos, sonidos y pescados,
el vapor de las islas combate la comarca,
palpita el mar sobre la luz de Chile.
Todo se reconcentra como el metal, se esconden
las hojas, el invierno enmascara su estirpe
y sуlo ciegos somos, sin cesar, solamente.
Solamente sujetos al cauce sigiloso
del movimiento, adiуs, del viaje, del camino:
adiуs, caen las lбgrimas de la naturaleza.
===============
англиски превод
74
The road wet with August rain
glimmers as if cut in the full moon,
in the full light of the apple,
in the middle of the autumn fruit.
Fog, space or sky, the vague net of the day
grows with cold dreams, sounds and fish.
The islands’ steam does battle with the islands’ shores,
and the sea trembles over Chile’s light.
Everything comes together, alloyed. The leaves
are hidden, winter masks its origin,
and we are simply blind, ceaselessly and solely,
subject only to the stealthy lane
of movement, good-bye, of the journey, of the road,
good-bye, of nature’s fallen tears.
Translation: Terence Clarke
===========
хрватски превод
74.
Put okupan vodom kolovoza
blista kao presjecen za puna mjeseca,
u jasnoj svjetlosti jabuke,
posred voca jeseni.
Magla, prostor ili nebo, skitnicka mreža dana
raste sa hladnim snovima, zvucima i ribama,
para otoka napada krajinu
i drhti more pod svjetlom Chilea.
Sve se povlaci kao kovina i skriva se
lišce, zima prikriva svoje potomstvo
i slijepi smo, neprestano, jedino slijepi.
Samo prikovani za rjecno korito koje cuva
tajnu kretanja, rastanaka, putovanja i puta:
zbogom, kaplju suze prirode.
Категория: Поезия
Прочетен: 392 Коментари: 0 Гласове: 0
Последна промяна: 20.06.2011 15:19
  Ова е мој препев на Сонет 73 од чилеанскиот поет Пабло Неруда.
1
Можеби еднаш ќе се сетиш на остриот човек
кој излезе од темното како нож кога самне
и кој, пред ние да дознаеме, знаел одвек,
да го види димот па решил оган да пламне .
2
А има и црнокоса бледа жена која стигна
од бездна, излезена беше ко избегана риба,
и заедно со мажот машина оружана дигна
за со безбројни боцки љубовта да ја шиба.
3
Тие двајца планини и градини искатерија,
се симнаа до реките, на ѕидовите се изјазија
а по ридовите вкопуваа грозна артилерија.
Љубовта тогаш дозна за називот свој злат
а моите очи врз тебе извршија инвазија
и така твоето срце го трасира мојот пат.
============
Еве го оригиналот:
Soneto LXXIII
Recordarбs tal vez aquel hombre afilado
que de la oscuridad saliу como un cuchillo
y antes de que supiйramos, sabнa:
vio el humo y decidiу que venнa del fuego.
La pбlida mujer de cabellera negra
surgiу como un pescado del abismo
y entre los dos alzaron en contra del amor
una mбquina armada de dientes numerosos.
Hombre y mujer talaron montaсas y jardines,
bajaron a los rнos, treparon por los muros,
subieron por los montes su atroz artillerнa.
El amor supo entonces que se llamaba amor.
Y cuando levantй mis ojos a tu nombre
tu corazуn de pronto dispuso mi camino.
=================
англиски превод
73
You’ll recall, perhaps, that pointed, sharp man
who came from the darkness like a knife
and, before we knew it, knew . . .
he saw the smoke and knew it came from fire.
The black-haired, pale woman
surged like a fish from the abyss,
and between the two of them they built up
an engine armed to its numerous teeth against love.
Man and woman, they cut down mountains and gardens,
descended to the rivers, clambered up the walls,
climbed to the heights with their atrocious artillery.
And love knew then that it was called love.
So, when I raised my eyes to your name,
your heart quickly showed me the way.
Translation: Terence Clarke
==========
хрватски превод
73.
Možda ceš se jednom sjetiti onog oštrog covjeka
koji je poput noža izišao iz tmine
i koji je znao prije no što smo znali:
vidje dim i odluci da bukne vatra.
Blijeda žena crne kose
izide kao ulovljena riba iz bezdana
i izmedu to dvoje podigoše protiv ljubavi
stroj naoružan bezbrojnim zubima.
Covjek i žena zatriješe planine i vrtove,
sidoše k njivama, uzveraše se na zidove
i podigoše na brda svoje grozne topove.
Ljubav je tada znala da se zove ljubav
i kada podigoh oci do tvoga imena
odjednom tvoje srce odredi moj put.  
Категория: Поезия
Прочетен: 639 Коментари: 0 Гласове: 0
Последна промяна: 20.06.2011 10:43
2 3 4 5  >  >>
Търсене

За този блог
Автор: lupcobocvarov
Категория: Поезия
Прочетен: 562593
Постинги: 749
Коментари: 120
Гласове: 502