Потребителски вход

Запомни ме | Регистрация
моите песни - земјотресни :-)
Автор: lupcobocvarov Категория: Поезия
Прочетен: 562549 Постинги: 749 Коментари: 120
Постинги в блога от Юни, 2012 г.
2 3  >  >>
Ова е мој превод на песната „Метро и осумдесет божица“ од американскиот поет Чарлс Буковски. Јас сум висок и препоставувам дека заради тоа моите жени секогаш изгледаа малечки но оваа која тргува со недвижности и уметнички работи а долетува од Тексас за да ме види и за која јас одлетувам во Тексас за да ја видам – е оваа е метро и осумдесет божица.
Добро, на лице е дека кај неа има многу за фаќање и држење и јас фаќав и држев, ја грабнував за косата и главата ѝ ја влечев наназад, јас сум вистински мачо, ѝ ја цицав и горната и долната уста, душата ѝ ја вадев, се јазев по неа и ѝ велев дека сум дојден за во неа да шприцнам бел врел сок и дека не сум го летал сиот тој пат до Галвестон за да играм шах со неа.
Подоцна ние лежевме преплетени како човечки лози, мојата лева рака под нејзината перница, мојата десна рака врз нејзиниот колк па потоа јас ги зграпчував обете нејзини раце и моите гради, стомакот и стојко со тучовите се вгнездуваа во неа и низ нас во темницата проблеснуваа искри, напред-назад, напред-назад, сѐ додека јас не папсав и ние заспивавме.
Таа е дива ама љубезна, мојата метро и осумдесет божица, таа ме засмејува за од мене да гргори смеата на штрбавиот кому сеуште му треба љубов, и јас се капев во нејзините благословени очи кои од нејзината глава истекуваа како планински извори, длабоки, ладни и добри.
Таа ми го спаси сето она кое овде го немам.

 

the 6 foot goddess
1 I’m big
2 I suppose that’s why my women always seem
3 small
4 but this 6 foot goddess
5 who deals in real estate
6 and art
7 and flies from Texas
8 to see me
9 and I fly to Texas
10 to see her—
11 well, there’s plenty of her to
12 grab hold of
13 and I grab hold of it
14 of her,
15 I yank her head back by the hair,
16 I’m real macho,
17 I suck on her upper lip
18 her cunt
19 her soul
20 I mount her and tell her,
21 “I’m going to shoot white hot
22 juice into you. I didn’t fly all the
23 way to Galveston to play
24 chess.”
25 later we lay locked like human vines
26 my left arm under her pillow
27 my right arm over her side
28 I grip both of her hands,
29 and my chest
30 belly
31 balls
32 cock
33 tangle into her
34 and through us
35 in the dark
36 pass rays
37 back and forth
38 back and forth
39 until I fall away
40 and we sleep.
41 she’s wild
42 but kind
43 my 6 foot goddess
44 makes me laugh
45 the laughter of the mutilated
46 who still need
47 love,
48 and her blessed eyes
49 run deep into her head
50 like mountain springs
51 far in
52 and
53 cool and good.
54 she has saved me
55 from everything that is
56 not here.

Категория: Поезия
Прочетен: 613 Коментари: 0 Гласове: 0
Ова е мој превод на песната “Воловски јазик“ од американскиот поет Чарлс Буковски

 

Не бев јадел неколку дена и тој факт го спомнував неколку пати во тоа поетско катче каде неговата тенка жена се грижеше за него.
Тој беше огромен брадосан вол со мозок двојно поголем од светот и ние двајцата минавме цела ноќ слушајќи ленти, во разговор, пушејќи и голтајќи апчиња. Жена му си легна уште пред неколку часа. Беше десет претпладне и сонцето блескаше без да води сметка дека ние не сме спале. И следно што се случи беше тоа дека тој дојде од кујната зборувајќи ми: “Еј, Чинаски! Глеј!“
Јас не можев јасно да видам, првин тоа ми личеше на жолт пендрек наполнет со вода, потоа изгледаше како риба без глава а потоа тој ми го приближи извикувајќи :“Воловски јазик! Воловски јазик!“ . Тој го држеше испружен долж својата рака право пред моето лице: “Воловски јазик! Воловски Јазик!“
И верно, тоа беше, и јас никогаш не сум замислил дека воловскиот јазик е толку дебел и долг, тоа било силување, касапот брцнал длабоко во грлото на животното и го откорнал оттаму и еве го сега тука:“ВОЛОВСКИ ЈАЗИК!“.
Беше жолтеникав и розов и целиот сам по себе беше гег, уште една свирепост извршена од здраворазумниот и чувствителниот интелигентен човек.
Јас веќе бев кај умивалникот во бањата и почнав да повраќам.
Бев глупав, се разбира, глупав, та тоа беше само мртво месо, сега без чувства и болка, откако таа одамна избегала од дното на светот, но јас продолжив да блујам, завршив, го измив умивалникот и се вратив назад извинувајќи му се на мојот домаќин. “ Немај гајле, заборавив дека имаш осетлив стомак!“ рече тој и со јазикот отиде во кујната а потоа се врати кај мене и ние околу десет минути зборувавме за ова и она а тогаш јас чув вриење на вода и го сетив мирисот на јазикот кој се вареше во таа расклокотена вода, без уста или очи или име, тоа беше огромен јазик кој се вртеше во круг под капакот и мирисаше станувајќи вкусен деликатесен варен јазик но, уште пред да може да се покаже како љубезен другар, јас го замолив мојот домаќин да го тргне тенџерето од огнот.
Беше ладникаво утро и јас треперев на влезот откако се спремив за да си заминам, новиот воздух беше добар, јас почувствував како нозете, срцето и белите дробови почнуваат да ја грабаат новата шанса за живот.
Со домаќинот поразговаравме околу поетската збирка за која тој сакаше да ми помогне да ја уредиме, потоа јас му реков “Догледање, ќе се чуеме пак!“, не се ракувавме, мислам дека обајцата тоа не го посакавме.
И јас си го фатив патот накај моето авто, го запалив моторот и додека го загревав си замислував како мојот домаќин ( со таа густа црна брада, со тие сини дијамантски очи кои блескаа од густата црна коса, тие интелигентни среќни сини дијамантски очи кои знаеја речиси сѐ) се враќа назад во кујната и како повторно го пушта пламенот, како водата зоврива и јазикот во тенџерето повторно се врти наоколу.
И јас, глупав во моето авто, заминав подалеку од тој тротоар, се тркалав во жолтеникавото утро, удолу по свиоците, втопувајќи се во сето тоа прекрасно зеленило покрај патот.
Добро, фала Богу што домаќинот не инсистираше да останам на вечера.
Кога се прибрав дома, прелистував некои репродукции на Реноар, Писаро и Дијаз а потоа јадев тврдо варени јајца.

beef tongue
I hadn’t eaten for a couple of days
and I had mentioned that several times
and I was up at this poet’s place
where a tiny woman took care of him.
he was a big bearded ox with a brain twice as large as the
world, and we’d been up all night
listening to tapes, talking, smoking, swallowing pills.
his woman had gone to bed hours ago.
it was 10 a.m.
and the sunlight came on in not caring that we hadn’t slept
and the next thing I knew
he was coming out of the kitchen
saying, “hey, Chinaski! LOOK!”
I couldn’t see clearly—
at first it looked like a yellow boot filled with water
then it looked like a fish without a head
and then it looked like an elephant’s cock,
and then he brought it closer:
“beef tongue! beef tongue!”
he held it out at arm’s length
right in my face:
“BEEF TONGUE! BEEF TONGUE!”
and it was, and I never imagined a steer’s tongue was that
fat and long,
it was a rape,
they had gone deep into the creature’s throat
and hacked it out, and here it was now:
“BEEF TONGUE!”
and it was yellow and pink
and
it was gagging all by itself
10
just another reasonable and sensible atrocity
committed by intelligent men.
I was not an intelligent man. I
made it to the sink and began to
heave.
stupid, of course, stupid, it was only dead meat,
no feeling now, the pain long since run out of the bottom of the
world
but I continued to vomit, finished, cleaned up the sink
and walked back
in. “sorry,” I said.
“it’s o.k., I forgot about your stomach.”
then he walked the tongue back into the kitchen
and then came out and we talked of this and that
and in about ten minutes
I heard the water boiling and I smelled the tongue cooking
in that bubbling water without mouth or eye
or name, it was a huge tongue going around and around
under that lid
and stinking
becoming cooked tongue
becoming most delicious and flavored
but since he was an agreeable fellow
I asked him please to turn it off.
it was a cold morning and as I shivered in the doorway
as I got ready to leave
the new air was good
I could feel the legs the heart the lungs
beginning to envision another chance.
11
we talked about a book of poems he was helping me
edit, then I said “goodbye, keep in
touch,” and we didn’t shake hands, a thing neither of us
liked to do
and I went up the path and out to my car and started the
engine and as I warmed it up I imagined him moving back into the
kitchen behind that mass of black beard,
those blue diamond eyes shining out of
all that black hair
those intelligent happy blue diamond eyes
knowing everything (almost), and then
turning the flame on again
the water beginning to shift and simmer
the tongue moving around in there
once again.
and I, stupid in my machine, turned away from the
curb, let it roll through the yellow morning,
down around the curves and dips,
all that green growing nicely along the side
of the road.
well,
thank Christ he hadn’t invited me to stay to
dinner. when I got home I thumbed through some
Renoir, Pissarro and Diaz
prints. then I ate a hard-boiled

egg. 
Категория: Поезия
Прочетен: 622 Коментари: 0 Гласове: 0
Ова е мој превод на песната “Некои мои читателки“ од американскиот поет Чарлс Буковски.

 

Ми се допаѓаше да доаѓам во така скапо кафуле во Германија, во таа дождлива ноќ. Некои госпоѓи научиле дека јас сум таму и додека си заминував, добро напоен и алкохолизиран, тие мафтаа со транспаренти и викаа по мене но од сето тоа јас го распознавав само моето име. Го прашав германскиот пријател што тие точно кажуваат. “Тие те мразат!“ ми рече тој, “ тие се членки на Германското женско ослободително движење.“ Јас застанав и ги гледав, тие беа убави и врескаа, јас ги сакав сите нив, се смеев, им мафтав и им праќав бакнежи.
Потоа мојот пријател, мојот издавач и мојата девојка ме поведоа во автото; моторот забрмче, бришачите се разработија, и додека заминувавме во дождот јас се свртев назад и гледав како госпоѓите стоеја простум на тоа ужасно време мафтајќи со транспарентите и покажувајќи ми тупаници.
Беше убаво да бидам препознаен во земјата каде се родив, во сета гунгула тоа беше најважното.
Се вратив во хотелската соба, отворив шише вино со моите пријатели. Бев задоволен што им избегав на тие налутени, натопени и фанатични госпоѓи на ноќта.

some of my readers

1 I liked it coming out of that expensive
2 cafe in Germany
3 that rainy night
4 some of the ladies had learned that I
5 was in there
6 and as I walked out well-fed and
7 intoxicated
8 the ladies waved
9 placards
10 and screamed at me
11 but all I recognized was my
12 name.

13 I asked a German friend what they were
14 saying.

15 “they hate you,” he told me,
16 “they belong to the German Female
17 Liberation Movement …”
18 I stood and watched them, they were
19 beautiful and screaming, I
20 loved them all, I laughed, waved,
21 blew them kisses.

22 then my friend, my publisher and my
23 girlfriend got me into the car; the
24 engine started, the windshield wipers
25 began thrashing
26 and as we drove off in the rain
27 I looked back
28 watched them standing in that
29 terrible weather
30 waving their placards and their
31 fists.

32 it was nice to be recognized
33 in the country of my birth, that

[Page 12]

34 was what mattered
35 most …

36 back at the hotel room
37 opening bottles of wine
38 with my friends

39 I missed them,
40 those angry wet
41 passionate ladies
42 of the night.

Категория: Поезия
Прочетен: 575 Коментари: 0 Гласове: -1
29.06.2012 10:02 - Буковски Сега
  Ова е мој превод на песната “Сега“ од американскиот поет Чарлс Буковски.

 

Добро, сега некои јадат за да заборават и некои пијат за да заборават и водат љубов за да заборават и некои користат дроги за да заборават и некои одат на кино за да заборават и некои спијат за да заборават и некои патуваат за да заборават и некои решаваат крстозбори за да заборават и некои ја сечат шумата за да заборават и некои дубат на глава за да заборават но што тие прават за да запомнат?
Вие не можете да ми кажете дека тие прават многу нешта за да запомнат, како што јас, на пример, ја пишувам оваа песна за да ја запомнам и да ми се најде за заборавање.
Некои одат во циркус за да заборават и некои летаат со параглајдери за да заборават, некои мешаат салати, некои скокаат со стап, некои си ги бричат главите, некои одат врз жар како што водата потскокнува кога врие, како што претседателот тура врвки на своите чевли, како што кан-кан девојките ги дигаат нозете.
На лице се цели океани полни со солзите на агонијата.
И мојот татко сега седи на другиот крај на собава, со неговите залоени виснати образи на кои му течат лиги, знаејќи дека јас токму за него чукам на машинава,
знаејќи дека јас нема да успеам да го запомнам за да го заборавам.
Го свртувам радиото на станица со музика на Стравински и притоа ја забележувам нечистотијата под моите нокти.
Стравински е најдобриот.

now

 

1 well,
2 now some eat to forget and some drink to forget and some
3 make love to forget
4 and some take drugs to forget and some go to movies to
5 forget
6 and some sleep to forget and some travel to forget and
7 some work crossword puzzles to forget and some
8 chop wood to forget and some
9 stand on their heads to forget
10 but what do they do to remember?
11 you can’t tell me many things they do to remember
12 like I write this poem to remember to forget
13 some go to the circus to forget
14 and some fly gliders to forget
15 some mix salads
16 some pole vault
17 some shave their skulls
18 some walk through fire
19 as the water boils over
20 as the president laces his shoes
21 as the can can girls can can
22 there are whole oceans full of the tears of agony
23 and my father sits across the room from me now with
24 his big fat jowls of shimmering slime
25 knowing I’m typing about him now
26 knowing that I’ve failed to remember to forget
27 I switch on the radio
28 get Stravinsky
29 note the dirt under my
30 fingernails

31 he’s
32 the best.

Категория: Поезия
Прочетен: 403 Коментари: 0 Гласове: 0
Последна промяна: 29.06.2012 12:56
29.06.2012 02:19 - Добар обид
 Ова е мој превод на песната “Добар обид“ од американскиот поет Чарлс Буковски.

 

Најдобар сон што било кога сум го имал е дека умеам да летам. Во сонот летав преку полиња и суви сиви ридови а под мене мажи, жени и деца беа растрчани. И тогаш мојот летечки механизам почна да изневерува, како да се сопињаше и јас почнав полека да паѓам накај луѓето а тие ги пружаа рацете кон мене обидувајќи се да ме грабнат но наспроти проклетата луњеста неволја јас се напрегнав да летам пак угоре, надвор од нивниот дофат, и тоа ми успеваше се полесно и полесно и јас летав дури до облаците и долж целата небесна синевина. Кога се разбудив, јас бев на подот од собата за трезнење во затворот Линколн Хејгс на Северната авенија и не само што немав крилја туку и бев во затвореничка облека а некој во клозетот повраќаше.
Можеби другпат ќе бидам ангел.

nice try

1 best dream I ever
2 had
3 I could
4 fly
5 in this
6 dream
7 I flew over
8 fields and the
9 dry brown
10 hills
11 and
12 below me
13 men, women and
14 children
15 were
16 running
17 and then
18 my flying
19 mechanism began to
20 fail (изневерува)
21 falter (се сопиња)
22 and I began to
23 fall
24 slowly toward
25 them
26 and they
27 reached up their
28 hands
29 and tried to
30 grab me
31 but through sheer
32 and
33 damnable will
34 I forced myself to
35 fly
36 up

[Page 250]

37 again
38 out of their
39 reach

40 and with that
41 it got
42 easier and
43 easier
44 and I flew
45 up
46 up
47 through the clouds
48 and out into
49 the
50 sunlight.
51 when I awakened
52 I was on the
53 drunktank floor
54 of the old
55 Lincoln Heights jail
56 at North Avenue
57 21
58 and not only
59 didn’t I have any
60 wings
61 all I had was
62 my property slip
63 and somebody was
64 puking
65 into the
66 toilet.
67 maybe I’d be
68 an angel
69 some other
70 time.

Категория: Поезия
Прочетен: 559 Коментари: 0 Гласове: 0
Последна промяна: 29.06.2012 13:44
  Ова е мој превод на песната “Сурово, со љубов“ од американскиот поет Чарлс Буковски.

 

Мала црномурна девојко со насмеани очи, кога ќе дојде време да се употреби ножот, нема да се повлечам и нема да те посрамотам.
Сѐ додека осамен возам долж брегот на кој грдите рапави палми се лулеат и живеачката не пристигнува а ни смртта не ме напушта, нема да те посрамотам, напротив, со љубов ќе се сеќавам на нашите сурови бакнежи и како ти ми даваш сѐ што имаш а јас ти го нудам сето она кое од мене преостана, и ќе се сеќавам на твоето мало собиче, на копнежот по тебе, на светлото на прозорецот, на твоите грамофонски плочи, на твоите книги, на нашите утрински кафиња, на нашите пладниња, на нашите ноќи, на нашите заспани тела кои заедно претекуваа, на тенките поплавни истекувања во тие моменти и засекогаш, на твојата нога, на мојата нога, на твојата рака, на мојата рака, на твојата насмевка, на жештината што зрачи од тебе и повторно ме тера да прснам во смеа.
Мала црномурна девојко со љубезни очи, ти немаш нож. Ножот е мој и јас сеуште не сакам да го употребам.

Raw With Love

little dark girl with
kind eyes
when it comes time to
use the knife
I won’t flinch and
I won’t blame
you,
as I drive along the shore alone
as the palms wave,
the ugly heavy palms,
as the living does not arrive
as the dead do not leave,
I won’t blame you,
instead
I will remember the kisses
our lips raw with love
and how you gave me
everything you had
and how I
offered you what was left of
me,
and I will remember your small room
the feel of you
the light in the window
your records
your books
our morning coffee
our noons our nights
our bodies spilled together
sleeping
the tiny flowing currents
immediate and forever
your leg my leg
your arm my arm
your smile and the warmth
of you
who made me laugh
again.
little dark girl with kind eyes
you have no
knife. the knife is
mine and I won’t use it

yet. 
Категория: Поезия
Прочетен: 366 Коментари: 0 Гласове: 0
Последна промяна: 27.06.2012 17:28
26.06.2012 23:21 - На дното
  Ова е мој превод на песната „ На дното“ од американскиот поет Чарлс Буковски.
На дното од часот дебнат: пушачката канџа, црвениот воз, писмото дома, длабокосмрзнувачката депресија.
На дното од часот дебнат: песната што ја пеевте заедно, глувчето на таванот, прозорецот на возот во дождот, ракискиот здив на дедото, ладнокрвноста на затворскиот чувар.
На дното од часот дебнат: целосната глупавост на славните, црквите со поткорузена бела боја, љубовници кои станале хиени, ученичките кои им се кикотат на атрофирани деца, самоубиствените океани на ноќта.
На дното од часот дебнат: очиња-копчиња на скаменето лице, исправено стиснатите книги од мртви библиотеки.
На дното од часот дебнат: октоподот Глорија кој полудува додека му ги стругаат наборите, војните на бандите, немањето тоалетна хартија во клозетите на железничката станица, излижаната гума која пукнала на средпат кон Лас Вегас.
На дното од часот дебнат: мечтата дека келнерката во барот е совршена девојка, првиот и единствениот недофатлив бејзбол-удар, таткото кој седи во нужник а вратата отворена, храбрата и брза смрт, бандата која силува на панаѓур.
На дното од часот дебнат: осата во пајаковата мрежа, водоинсталатерите кои се преселуваат во Малубу, смртта на мајката која наликува на ѕвоно кое никогаш веќе нема да ѕвони, непостоењето на мудар стар човек.
На дното од часот дебнат: Моцарт, сендвичите чија цена е поголема од саатнината на работникот кој ви ги продава, раздразнети жени и заќорени мажи и пребледнати деца, мачката домашарка, љубов како риба-сабјарка.
На дното од часот дебнат: 17.000 луѓе кои врескаат заради неодбранливиот бејзбол удар, милиони други кои им се смеат на излитените шеги на телевизиските комичари, долгото и омрзнувачко чекање во канцелариите за социјална помош, дебелата Клеопатра и полудениот Бетовен во гробот.
На дното од часот дебнат: проклетството на Фауст и сексуалните врски, кучињата кои в лето со тажни очи загубено лутаат по улиците, последниот погреб, повторното резилење на францускиот писател Селин, каранфилот во реверот на љубезниот убиец.
На дното на часот дебнат: фантазии израсипани со млеко, нашата одвратна инвазија на планетите, Чатертоновиот течен глувчешки отров, бикот што во 
Пампалона можеше да го убие Хемингвеј, Париз како мозолче на небото.
На дното од часот дебнат: лудиот писател во безбедна тапацирана соба, фалсификатите за невидливиот борбен авион, подморницата со пурпурни отисоци.
На дното од часот дебнат: дрвја кои врескаат во ноќта, местата кои никој не ги наоѓа, шансата да се биде млад со мисла дека сето ова можеш да го измениш, шансата да се биде средовечен со мисла дека сето ова можеш да го надживееш, шансата да се биде стар со мисла дека од сето ова можеш да се скриеш.
На дното од часот дебнат: два и пол часот по полноќ, претпоследниот стих а потоа и последниот.
*****
Оригиналот го има во 
оваа книга:
in the bottom
1 in the bottom of the hour
2 lurks
3 the smoking claw
4 the red train
5 the letter home
6 the deep-fried blues.
7 in the bottom of the hour
8 lurks
9 the song you sang together
10 the mouse in the attic
11 the train window in the rain
12 the whiskey breath on grandfather
13 the coolness of the jail trustee.
14 in the bottom of the hour
15 lurks
16 the famous gone quite stupid
17 churches with peeling white paint
18 lovers who chose hyenas
19 schoolgirls giggling at atrophy
20 the suicide oceans of night.
21 in the bottom of the hour
22 lurks
23 button eyes in a cardboard face
24 dead library books squeezed upright.
25 in the bottom of the hour
26 lurks
27 the octopus
28 Gloria gone mad while shaving her armpits
29 the gang wars
30 no toilet paper at all in a train station restroom
31 a flat tire halfway to Vegas.
[Page 202]
32 in the bottom of the hour
33 lurks
34 the dream of the barmaid as the perfect girl
35 the first and only home run
36 the father sitting in the bathroom with the door open
37 the brave and quick death
38 the gang rape in the Fun House.
39 in the bottom of the hour
40 lurks
41 the wasp in the spider web
42 the plumbers moving to Malibu
43 the death of the mother like a bell that never rang
44 the absence of wise old men.
45 in the bottom of the hour
46 lurks
47 Mozart
48 fast food joints where the price of a bad meal exceeds the hourly
wage
49 angry women and deluded men and faded children
50 the housecat
51 love as a swordfish.
52 in the bottom of the hour
53 lurks
54 17,000 people screaming at a homerun
55 millions laughing at the obvious jokes of a tv comedian
56 the long and hideous wait in the welfare offices
57 Cleopatra fat and insane
58 Beethoven in the grave.
59 in the bottom of the hour
60 lurks
61 the damnation of Faust and sexual intercourse
62 the sad-eyed dogs of summer lost in the streets
63 the last funeral
64 Celine failing again
65 the carnation in the buttonhole of the kindly killer.
[Page 203]
66 in the bottom of the hour
67 lurks
68 fantasies tainted with milk
69 our obnoxious invasion of the planets
70 Chatterton drinking rat poison
71 the bull that should have killed Hemingway
72 Paris like a pimple in the sky
73 in the bottom of the hour
74 lurks
75 the mad writer in a cork room
76 the falseness of the Senior Prom
77 the submarine with purple footprints.
78 in the bottom of the hour
79 lurks
80 the tree that cries in the night
81 the place that nobody found
82 being so young you thought you could change it
83 being middle-aged and thinking you could survive it
84 being old and thinking you could hide from it.
85 in the bottom of the hour
86 lurks
87 2:30 a.m.
88 and the next to last line
89 and then the last.
Категория: Поезия
Прочетен: 521 Коментари: 0 Гласове: 0
Последна промяна: 27.06.2012 09:30
Ова е мој препев на песната “Еве ме!“ од американскиот поет Чарлс Буковски.

 

1
На дното од моето второ шише црно вино
се к`ти ноќта црна насабајле во три часот
а јас сум пијан и зад мене оставам принос:
десет страници поезија, мое духовно расо,
запис на поулавен по месо на млади моми,
старец за кој не се најде жена да го вдоми.
2
Бубрезите се трошат, црниот џигер се аби,
панкреас папсал, притисок-последен спрат,
меѓу моите ножни прсти со оклештени заби
се смее стравот од годините кога бев млад:
времето ми изминало дури сум се шегувал,
нема Флоренс Најтингел сега да ме негува.
3
Ако ми се случи срцев удар, ќе останам тука,
шест дена пред моите три огладнети мачки,
ќе се борат за опстанок и во таа гадна скука,
нема да се предадат, нема да бидат плачки,
моето месо нивниот глад лесно ќе го смири
додека класична музика радиото ќе свири.
4
Се заветував да не пишувам старски поеми,
ама оваа е кротка и не дига многу прашина:
уште многу остана дури денот да се спреми
па го вадам листов од пишувачката машина,
турам нов, може ќе ми се посреќи таа згода
пред нови, свежи сведоци љубов да водам,
од судбината белким сеуште не сум клоцнат -
мене ќе ми биде првпат а за вас веќе е доцна.

*******

Оригиналот е во оваа книга:

here I am

1 drunk at 3 a.m. at the bottom of my 2nd bottle
2 of wine, I have typed from a dozen to 15 pages of
3 poesy
4 an old man
5 maddened for the flesh of young girls in this
6 dwindling twilight
7 liver gone
8 kidneys going
9 pancreas pooped
10 top-floor blood pressure

11 while the fear of wasted years
12 laughs between my toes
13 no woman will live with me
14 no Florence Nightingale to watch
15 over me.

16 if I have a stroke I will lay here for six
17 days, my three cats hungrily ripping the flesh
18 from my legs, wrists, head

19 the radio playing classical music.

20 I promised myself never to write old man poems
21 but this one’s funny, you see, excusable, be-
22 cause there’s
23 still more left
24 here at 3 a.m. and I am going to take this sheet from
25 the typer
26 pour another glass and
27 insert another
28 make love to the fresh new whiteness

29 maybe get lucky
30 again

31 first for
32 me

[Page 21]

33 later

34 for you. 
Категория: Поезия
Прочетен: 321 Коментари: 0 Гласове: 0
18.06.2012 11:28 - Осум соби
  Ова е мој превод на песната “Осум соби“ од американскиот поет Чарлс Буковски.

 

Мојот забар е пијан. Тој упаѓа во собата додека имам сесија за чистење на моите заби. “Еј, прчу стар, сеуште ли пишуваш валкани прикаски?“ “Да“. Тој погледна кон сестрата: “Јас и овој стар прч заедно работевме во поштата!“ Сестрата не одговори. “А глеј нѐ сега! Се искубавме од тоа мачно место, зарем не?“ “Да, да!“ Тој се втурнува во друга соба, тој вработува убави млади девојки, тие се секаде наоколу, работат четири дена во седмицата а тој вози жолт Кадилак. Тој има осум соби покрај чекалната, сите опремени.
Сестрата го притисна своето тело врз моето.Тоа е неверојатно. Нејзините цицки, нејзините бутови, сето нејзино тело навалено врз мене. Таа застругува по моите заби а потоа ме погледнува:“Да не ве боли?“ “Не, не, само ти продолжи!“
По 15 минути еве го забарот назад. “Еј, не го задржувај премногу долго, што всушност му работиш?“ “Докторе, забите на човеков пет години не му се чистени, има нафаќано забен каменец!“ “Арно де, заврши го за денес и закажи му нова сесија!“ Тој си замина. “Сакате ли друга сесија?“ ми вели сестрата гледајќи ме в очи. “Да, да,“ ѝ реков. И таа пак паѓа со сето свое тело врз мене за со уште неколку струганици да заврши за денес. Сета таа работа ме чини четириесет долари, вклучувајќи ја и рентгенската снимка. А сестрата никогаш не ми го кажа своето име.
*****
Еве го оригиналот:
8 rooms
my dentist is a drunk.
he rushes into the room while I’m
having my teeth cleaned:
“hey, you old fuck! you still
writing dirty stories?”
“yes.”
he looks at the nurse:
“me and this old fuck, we both used
to work for the post office down at
the terminal annex!”
the nurse doesn’t answer.
“look at us now! we got out of
there; we got out of that place,
didn’t we?”
“yes, yes…”
he runs off into another room.
he hires beautiful young girls,
they are everywhere.
they work a 4 day week and he drives
a yellow Caddy.
he has 8 rooms besides the waiting
room, all equipped.
the nurse presses her body against
mine. it’s unbelievable
her breasts, her thighs, her body
press against me. she picks at my teeth
and looks into my eyes:
“am I hurting you?”
“no no, go ahead!”
in 15 minutes the dentist is back:
“hey, don’t take too long!
what’s going on, anyhow?”
“Dr., this man hasn’t had his teeth
cleaned for 5 years. they’re filthy!”
“all right, finish him off! give him
another appointment!”
he runs out.
“would you like another appointment?”
she looks into my eyes.
“yes,” I tell her.
she lets her body fall full against mine
and gives me a few last scrapes.
the whole thing only costs me forty dollars
including x-rays.
but she never told me her

name. 
Категория: Поезия
Прочетен: 500 Коментари: 0 Гласове: 0
Последна промяна: 18.06.2012 23:42
Ова е мој препев на песната “Пушти да те исполнат“ од американскиот поет Чарлс Буковски.

 

1
Пушти да те поплават и исполнат, и среќа и мир,
аргументи `за` јас имам во мојот младешки пир:
со крв зовриена и ум шинат по чавки што лета,
тогаш тие нешта за глупави и прости ги сметав,
сомнежливо се однесував, си се пазев од штета.
2
Бев цврст како гранит, на сонцето му бев ривал.
Немав доверба кон никој, особено не кон жена.
Живеев во пеколот на мали соби, со нарав дива,
кршев ствари, ги уништував до коска, како хиена,
преку стакло одев, без надеж дека ќе се сменам.
3
Во кругот на кавгата и тепачката се вртев, за инат
со сите се карав, постојано бев затворан и бркан,
деновите и ноќите во борби претежно ги минав,
жените беа шраф кој ме препина во мојата трка
ама ни за машки пријатели не бев нешто зинат.
4
Менував работи и места, празниците беа силеџии,
мразев бебиња, баби, историја и дневни весници;
мразев музеи, бракови, филмови, пајаци, ѓубреџии,
мразев ореви, портокалова боја и риби кресници,
сите што говореа со англиски акцент беа муфтеџии.
5
Алгебрата ме збеснуваше, од опера бидував болен,
Чарли Чаплин беше измама, цвеќето само за педери,
мирот и среќата за мене беа знаци дека сум долен,
глупав закупец на слабикав ум кој тегне туѓи федери,
а јас се гордеев да бидам фактор и да бидам молен.
6
Но, како животот ми напредуваше со улични дуели
во самоубиствени години со многубројни премини,
низ постепени врски со жени, скромни или смели,
се покажа дека и јас сум од просечните големини,
дека моето поведение од мнозинството не ме дели.
7
Негова срж беше толпа лигуши преполни со пизма,
премачкани со искуства од кокошкарски криминал;
се тепав со луѓе со камени срца и со дупната чизма,
секој беше поттурнат педа-од-човек но за себе крал
кој за безначајна добивка мами а и уво би гризнал;
лагата беше оружјето на заговорот, бланко и грешен,
темницата повелаше, на сите таа диктатор им беше.
8
Претпазливо, јас напати си допуштав и добар помин,
во ефтините соби си приредував моменти на спокој,
слушав како во мракот дождот од покривот се ломи,
зјапав во рачката на шифоњерот, гозба за моето око.
Помалото ми требаше, поголемото во мене се гласи,
и можеби тоа од насилничкиот живот итро ме спаси.

9
Наскоро веќе немаше возбуда во муабет да сум цар,
или како прч да јавам врз некоја пијана женска снага,
знаев дека е мизерно тоа да го бројам како мој ќар -
нејзиниот животец беше заспан далеку во некоја тага.
Никогаш не можев да го прифатам животот како таков
не можев да ги голтнам и сварам отровите трагични,
немав волја да постигнам смиреност ко апостол Јаков
но имав парчиња мир, острови долгнавести и магични.
10
Јас сето тоа го преформулирав, не знам датум и време,
но се променив, нешто во мене се смири, се смудри.
Веќе не морав да докажувам дека сум на сѐ спремен,
дека сум маж кој може и само заради досада да удри.
Почнав да ги гледам работите: шолји за кафе во барот
зад послужавникот беа подредени во војнички строј
Или, како умно куче без водич трчка долж тротоарот.
Или како едно глувче застанало врз шифоњерот мој,
беше тоа миг од животот фатен во својата целовитост,
неговото тело, ушињата и неговиот нос беа начулени,
и јас моментот го доживеав како вселенска духовитост
зашто неговите прекрасни очиња во мене беа опулени.
11
Јас почнав да се чувствувам добро, добив мирна нарав,
и ситуациите лоши започнав без бесови да ги примам,
а ги имаше полно такви и без јас нарочно да ги барам.
На пример, со денови не одев на работа во една зима
и шефот мој, зад биро седнат, ме викна, без да ме кара,
за да ми даде отказ и јас пред него си стојам простум.
Тој е уреден човек, со наочари, вратоврска, во костум,
и знае дипломатски да помине низ непријатни згоди
па кротко ми вели “Ќе мора да те пуштам да си одиш!“
“Тоа е во ред“ му реков јас, знам дека прави што мора,
за издржување жена и деца има па и љубовница згора!
12
Мене ми е жал за него, во стапицата на животот е фатен,
а јас заминувам во блескавоста на сонцето, денот е мој!
(цел свет светот за грло го држи, секој за нешто е скратен,
лут е, измамен, разочаран од илузиите во човечкиот сој.)
Со добредојде ги примив сачмите од мировната пушка
им се радував како на деланки среќа, иако партал беа.
Ко најсвежи нумери, како штикли, како цицки ги гушкав,
тие нешта ми пееја и јас го научив занаетот да се смеам.
(да не ме сфатите погрешно, тука луда надеж е на дело,
таа замижува пред основните проблеми со ведро чело
сал за користа своја, таа е штит и болест за моето тело.)
13
Нож пак до коска дојде, пак бев речиси во гасна комора,
но кога добри мигови ќе дојдеа, ги пуштав да се одморат,
не се тепав со нив како да ми се непријатели од булеварот
ами се предавав, се луксузирав во нив како со вино старо.
Еднаш порано во огледало се проучив и за грд се сметав
а сега ми се допаѓаше оној јас што го видов, речиси летав,
да, убав сум, малку распаран и со лузни а и со тртки роден,
но сепак, сѐ на сѐ, не е толку лошо и јас речиси сум згоден,
грешка било што моето лице во огледалото сум го мразел,
помашко е од она на некои глумци со лице ко бебешко газе.
14
И најпосле, ненајавено, вистинските чувства си ги открив,
неодамна, во тоа утро, кога за на пат алишта си ставав:
ја гледав жена ми в кревет, телото под памучниот покрив
а на перницата само нејзината прекрасна заспана глава.
(Притоа не ги заборавив вековите живот, смрт и умирање,
пирамидите, мртвиот Моцарт чија музиката е уште жива,
таблата со резултати од трките што ме чека за сумирање,
плевелите што растат додека земјата се врти како дива.)
Го гледав лицето на жена ми, ги проучував деталите,
бев загрижен за нејзиниот живот, токму тука и сега.
Ја бакнав во челото и полека се симнав по скалите,
излегов, се качив во моето авто и појасот го стегав,
топлина од прстите на рацете па до стопалата сетив,
го впивав уште повеќе светот и заборавав на маката;
возејќи наидов на поштарот кој разнесуваше пакети,
му свирнав а тој ми отпоздрави мафтајќи со раката.

******
Еве го оригиналот:

Let It Enfold You
either peace or happiness,
let it enfold you
when I was a young man
I felt these things were
dumb, unsophisticated.
I had bad blood, a twisted
mind, a precarious
upbringing.
I was hard as granite, I
leered at the
sun.
I trusted no man and
especially no
woman.
I was living a hell in
small rooms, I broke
things, smashed things,
walked through glass,
cursed.
I challenged everything,
was continually being
evicted, jailed,in and
out of fights, in and out
of my mind.
women were something
to screw and rail
at, I had no male
freinds,
I changed jobs and
cities, I hated holidays,
babies, history,
newspapers, museums,
grandmothers,
marriage, movies,
spiders, garbagemen,
english accents,spain,
france,italy,walnuts and
the color
orange.
algebra angred me,
opera sickened me,
charlie chaplin was a
fake
and flowers were for
pansies.
peace and happiness to me
were signs of
inferiority,
tenants of the weak
an
addled
mind.
but as I went on with
my alley fights,
my suicidal years,
my passage through
any number of
women-it gradually
began to occur to
me
that I wasn’t different
from the
others, I was the same,
they were all fulsome
with hatred,
glossed over with petty
greivances,
the men I fought in
alleys had hearts of stone.
everybody was nudging,
inching, cheating for
some insignificant
advantage,
the lie was the
weapon and the
plot was
empty,
darkness was the
dictator.
cautiously, I allowed
myself to feel good
at times.
I found moments of
peace in cheap
rooms
just staring at the
knobs of some
dresser
or listening to the
rain in the
dark.
the less I needed
the better I
felt.
maybe the other life had worn me
down.
I no longer found
glamour
in topping somebody
in conversation.
or in mounting the
body of some poor
drunken female
whose life had
slipped away into
sorrow.
I could never accept
life as it was,
I could never gobble
down all its
poisons
but there were parts,
tenous magic parts
open for the
asking.
I re formulated
I don’t know when,
date, time, all
that
but the change
occured.
something in me
relaxed, smoothed
out.
I no longer had to
prove that I was a
man,
I didn’t have to prove
anything.
I began to see things:
coffee cups lined up
behind a counter in a
cafe.
or a dog walking along
a sidewalk.
or the way the mouse
on my dresser top
stopped there
with its body,
its ears,
its nose,
it was fixed,
a bit of life
caught within itself
and its eyes looked
at me
and they were
beautiful.
then- it was
gone.
I began to feel good,
I began to feel good
in the worst situations
and there were plenty
of those.
like say, the boss
behind his desk,
he is going to have
to fire me.
I’ve missed too many
days.
he is dressed in a
suit, necktie, glasses,
he says, “I am going
to have to let you go”
“it’s all right” I tell
him.
He must do what he
must do, he has a
wife, a house, children.
expenses, most probably
a girlfreind.
I am sorry for him
he is caught.
I walk onto the blazing
sunshine.
the whole day is
mine
temporailiy,
anyhow.
(the whole world is at the
throat of the world,
everybody feels angry,
short-changed, cheated,
everybody is despondent,
dissillusioned)
I welcomed shots of
peace, tattered shards of
happiness.
I embraced that stuff
like the hottest number,
like high heels, breasts,
singing,the
works.
(dont get me wrong,
there is such a thing as cockeyed optimism
that overlooks all
basic problems just for
the sake of
itself-
this is a shield and a
sickness.)
The knife got near my
throat again,
I almost turned on the
gas
again
but when the good
moments arrived
again
I did’nt fight them off
like an alley
adversary.
I let them take me,
I luxuriated in them,
I bade them welcome
home.
I even looked into
the mirror
once having thought
myself to be
ugly,
I now liked what
I saw, almost
handsome, yes,
a bit ripped and
ragged,
scares, lumps,
odd turns,
but all in all,
not too bad,
almost handsome,
better at least than
some of those movie
star faces
like the cheeks of
a baby’s
butt.
and finally I discovered
real feelings of
others,
unheralded,
like lately,
like this morning,
as I was leaving,
for the track,
I saw my wife in bed,
just the
shape of
her head there
(not forgetting
centuries of the living
and the dead and
the dying,
the pyramids,
Mozart dead
but his music still
there in the
room, weeds growing,
the earth turning,
the toteboard waiting for
me)
I saw the shape of my
wife’s head,
she so still,
I ached for her life,
just being there
under the
covers.
I kissed her in the,
forehead,
got down the stairway,
got outside,
got into my marvelous
car,
fixed the seatbelt,
backed out the
drive.
feeling warm to
the fingertips,
down to my
foot on the gas
pedal,
I entered the world
once
more,
drove down the
hill
past the houses
full and empty
of
people,
I saw the mailman,
honked,
he waved
back
at me.

Категория: Поезия
Прочетен: 640 Коментари: 0 Гласове: 0
  Ова е мој препев на песната “Славниот писател“ од американскиот поет Чарлс Буковски.

 

1
Имав една специјална маршрута поштар кога бев,
еден славен писател живееше во куќа од тој реон,
на писмата, неговото име го препознавав со ќеф
а тој не се навикнал, кога треба, да биде камелеон.
2
Јас него никогаш не го видов сѐ додека едно утро
не дојдов испотен до куќата негова на уличниот срт:
тој надвор стоеше, во стара бањарка, старче кутро,
небричен изгледаше како на три години пред смрт.
3
Но тој си ја имаше таа од него многу помлада жена
која, стоејќи покрај него, беше убава, со медена уста,
ја загледував и мојата подзаспана дрчност се крена
со сонцето ја галев нејзината коса и тесниот фустан.
4
Му ги подадов неговите писма преку дворната врата,
реков дека неговите одлични книги ги читам со лезет,
додадов дека и јас сум писател ама сеуште без плата
а тој молкум ја потфати убавицата и со неа дома влезе.
5
Појдов до друга куќа каде пес, мрсулав булдог-кепец,
за`ржа налутен, велејќи ми дека е орен за борба итна,
ама и јас бев наеткан оти соседот му се покажа слепец,
го потфатив со нога под стомак и до вратата го џитнав.
Се чувствував подобро, покажав кој меѓу нас е главен,
иако сеуште се јадев од средбата со писателот славен.

*******
Оригиналот е од оваа книга:
the famous writer

1 when I was a mailman
2 one of my routes was special:
3 a famous writer lived in one of those
4 houses,
5 I recognized his name on the letters,
6 he was a famous writer but not a very
7 good one,
8 and I never saw him
9 until this one morning when I was
10 hungover
11 I walked up to his house
12 and he was outside
13 he was standing in an old bathrobe,
14 he needed a shave and he looked ill
15 about 3 years from death
16 but he had this good looking woman
17 standing there with him
18 she was much younger than he
19 the sun shining through her full hair
20 and her thin dress,
21 I handed him his mail over the gate and
22 said, “I’ve read your books,”
23 but he didn’t answer
24 he just looked down at the letters
25 and I said, “I’m a writer too …”
26 he still didn’t answer,
27 he turned and walked off
28 and she looked at me
29 with a face that said nothing,
30 then turned and followed
31 him.

32 I moved on to the next house
33 where halfway across the lawn
34 a toy bulldog
35 came charging out
36 growling
37 with his putrid little eyes
38 seething
39 I caught him under the belly with
40 my left foot
41 and flung him up against a
42 picture window
43 and then I felt much better
44 but not
45 entirely
46 so.

Категория: Поезия
Прочетен: 551 Коментари: 0 Гласове: 0
Последна промяна: 16.06.2012 08:25
  Ова е мој препев на песната “Старец умрен в соба“ од американскиот поет Чарлс Буковски.

 

1
Ова врз мене не е смртта ама е стварно како неа
и дури црвливиот станодавец за киријата ми чука,
лушпата на мојата повлеченост со јатки ја греам,
слушам, многу поважната посетителка да не спука.
2
Таа е реална, ко скрцкано врапче во мачкина уста,
ко болва сплескана што сам си ја нудиш на показ,
ко што облаците се гробот на морската вода густа
и не треба да се мафта со некој друг мизерен доказ.
3
Си го чешам грбот и оформувам слогови за песни,
додека моите сопруги и љубовници, љубени жени,
чурат со пареата на тагата ко парни машини, бесни
што нема сила која моето затемнување ќе го смени.
4
Коската си е коска но ова нешто над мене што рее
дури пердиња отворам и во мојот кафез се шетам,
личи на цвет и на гозба, но веруј, тоа смртта не е,
и не е слава ами душман кого од рајската планета
го пратиле против човекот, во празници и делници,
да го мачи како ДонКихотовите ветерни мелници.
5
Ова нешто во мене, велик боже, како змија ползи,
на љубовта моја кон општопознатото тоа е килата,
Уметност или Поезија ја наракуваат луѓе во солзи,
ова не е смртта но умирањето ќе му ја даде силата,
на моето последно очајничко перо ќе му дојде доба
од мојата сива рака да падне во некоја ефтина соба
и тие таму ќе ме најдат а ни името не ќе ми го знаат
ниту скапоценоста на моето бегство, сѐ заради раат.

*********
Еве го оригиналот:
Old Man, Dead in a Room

this thing upon me is not death
but it’s as real
and as landlords full of maggots
pound for rent
I eat walnuts in the sheath
of my privacy
and listen for more important
drummers;
it’s as real, it’s as real
as the broken-boned sparrow
cat-mouthed, uttering
more than mere
miserable argument;
between my toes I stare
at clouds, at seas of gaunt
sepulcher. . .
and scratch my back
and form a vowel
as all my lovely women
(wives and lovers)
break like engines
into steam of sorrow
to be blown into eclipse;
bone is bone
but this thing upon me
as I tear the window shades
and walk caged rugs,
this thing upon me
like a flower and a feast,
believe me
is not death and is not
glory
and like Quixote’s windmills
makes a foe
turned by the heavens
against one man;
…this thing upon me,
great god,
this thing upon me
crawling like snake,
terrifying my love of commonness,
some call Art
some call Poetry;
it’s not death
but dying will solve its power
and as my grey hands
drop a last desperate pen
in some cheap room
they will find me there
and never know
my name
my meaning
nor the treasure

of my escape. 
Категория: Поезия
Прочетен: 377 Коментари: 0 Гласове: 0
Последна промяна: 15.06.2012 14:36
2 3  >  >>
Търсене

За този блог
Автор: lupcobocvarov
Категория: Поезия
Прочетен: 562549
Постинги: 749
Коментари: 120
Гласове: 502