Потребителски вход

Запомни ме | Регистрация
Постинг
09.12.2011 00:33 - Љубовта господарка
Автор: lupcobocvarov Категория: Поезия   
Прочетен: 485 Коментари: 0 Гласове:
2



 убава песна  од John Wilmot, Earl of Rochester Ова е мој препев. Љубовта господарка
1
Цела епоха во нејзините прегратки мина
со луда желба да изгледа ко зимски ден,
кога животот и светлината, со итен инат,
се расцепија и на виорот му станаа плен.
2
Но, бавно минутите се тркалаат и тушат!
Кога се вон погледот на нејзините очи,
што љубовта ми ја хранат и моја се душа,
тие чемерно ползат до смртниот почин.
3
Тогаш нема веќе душа туку сенка ме лади
која без тој поглед чекори со таговен здив
и изнемоштена се населува во моите гради
за така да ги направи на љубовта гроб жив.
4
Човеку, не презирај ме, оти и Небото знае
дека заради љубовта болни илузии тежат
врз сенките на душите додека животот трае
а прекратки возрасти во гробовите лежат.
5
А и ти, кога тие ранувачки очи ќе те галат
и од нивната милина и ти ќе бидеш пленет,
не ќе сметаш дека си некој затупкан будала
туку ќе се почувствуваш токму како мене.
6
Ниту ќе нѐ осудуваш мене и мојата драга
кога ќе видиш дека си подметнуваме нога,
со плач и лелек се валкаме во жал и тага,
ниту ќе се посомневаш во нашата слога.
7
Аман, таа света љубомора, тој долен акт,
љубовта ја компликува до граница крајна
та кај нас единствено сигурен е овој факт:
дека не е мечта дека љубовта ни е трајна.
8
Со фантастични илузии отвораме секое резе,
веруваме дека кршливата радост сѐ ќе каже,
ко права љубов примаме измамнички лезет
но болката никогаш нема да научи да лаже.
9
Но, кога страдните стравови, љубоморни сили,
и трепетните грижи ќе ни бидат обеснажени,
нашите срца ќе воскреснат излекувани и мили
и ќе направат конечно и ние да сме блажени.
================

 

Обичен превод

Љубовта господарка
1
Цела епоха во нејзините прегратки помина
сакајќи да изгледа како зимски ден,
кога животот и светлината, со завидлива итаница,
се расцепени и одвеани од виорот.
2
Но, ох, колку бавно минутите се тркалаат!
Кога се вон погледот на нејзините очи
што ја хранат мојата љубов, кои се моја душа,
тие чемреат и умираат.
3
Тогаш нема веќе душа туку само сенка
која со отсутноста на погледот таговно зачекорува
и се населува во моите гради,
правејќи ги жив гроб на љубовта.
4
Мудар човеку, не презирај ме, та и Небото знае
дека заради љубовта болни илузии беснеат
врз сенките на душите
и кратки возрасти во гробовите живеат.
5
А и ти, кога и да ги погледнеш тие ранувачки очи,
толку полни со милина, самиот себе ќе се видиш
не како длабоко затупкан будала
туку ќе се чувствуваш токму како мене.
6
Ниту ќе нѐ осудуваш кога
мене и мојата љубена ќе нѐ видиш како
плачеме и лелекаме, се жалиме и тагуваме:
ниту ќе мислиш дека сме несложни.
7
Аман, таа света љубомора,
љубовта ја компликува до крајна граница;
единствениот сигурен факт меѓу нас е
дека се сакаме а не мечтаеме.
8
Фантастични илузии нежно покренуваме
и во кршливи радости веруваме,
лажни задоволства како вистинска љубов ги примаме
но болката никогаш не умее да измами.
9
Секакви сомнежи на љубомора, страдалнички стравови,
и трепетни грижи кога ќе поминат,
нашите срца ги покажуваат излекувани и мили
и нѐ прават нас конечно благословени.
=================
Оригиналот

1
An age in her embraces passed
Would seem a winter’s day;
When life and light, with envious haste,
Are torn and snatched away.
2
But, oh! how slowly minutes roll.
When absent from her eyes
That feed my love, which is my soul,
It languishes and dies.
3
For then no more a soul but shade
It mournfully does move
And haunts my breast, by absence made
The living tomb of love.
4
You wiser men despise me not,
Whose love-sick fancy raves
On shades of souls and Heaven knows what;
Short ages live in graves.
5
Whene’er those wounding eyes, so full
Of sweetness, you did see,
Had you not been profoundly dull,
You had gone mad like me.
6
Nor censure us, you who perceive
My best beloved and me
Sign and lament, complain and grieve;
You think we disagree.
7
Alas, ’tis sacred jealousy,
Love raised to an extreme;
The only proof ‘twixt her and me,
We love, and do not dream.
8
Fantastic fancies fondly move
And in frail joys believe,
Taking false pleasure for true love;
But pain can ne’er deceive.
9
Kind jealous doubts, tormenting fears,
And anxious cares when past,
Prove our heart’s treasure fixed and dear,
And make us blessed at last.




Гласувай:
2


Вълнообразно


Следващ постинг
Предишен постинг

Няма коментари
Вашето мнение
За да оставите коментар, моля влезте с вашето потребителско име и парола.
Търсене

За този блог
Автор: lupcobocvarov
Категория: Поезия
Прочетен: 562882
Постинги: 749
Коментари: 120
Гласове: 502