Потребителски вход

Запомни ме | Регистрация
Постинг
30.06.2012 14:01 - Воловски јазик
Автор: lupcobocvarov Категория: Поезия   
Прочетен: 626 Коментари: 0 Гласове:
0



Ова е мој превод на песната “Воловски јазик“ од американскиот поет Чарлс Буковски

 

Не бев јадел неколку дена и тој факт го спомнував неколку пати во тоа поетско катче каде неговата тенка жена се грижеше за него.
Тој беше огромен брадосан вол со мозок двојно поголем од светот и ние двајцата минавме цела ноќ слушајќи ленти, во разговор, пушејќи и голтајќи апчиња. Жена му си легна уште пред неколку часа. Беше десет претпладне и сонцето блескаше без да води сметка дека ние не сме спале. И следно што се случи беше тоа дека тој дојде од кујната зборувајќи ми: “Еј, Чинаски! Глеј!“
Јас не можев јасно да видам, првин тоа ми личеше на жолт пендрек наполнет со вода, потоа изгледаше како риба без глава а потоа тој ми го приближи извикувајќи :“Воловски јазик! Воловски јазик!“ . Тој го држеше испружен долж својата рака право пред моето лице: “Воловски јазик! Воловски Јазик!“
И верно, тоа беше, и јас никогаш не сум замислил дека воловскиот јазик е толку дебел и долг, тоа било силување, касапот брцнал длабоко во грлото на животното и го откорнал оттаму и еве го сега тука:“ВОЛОВСКИ ЈАЗИК!“.
Беше жолтеникав и розов и целиот сам по себе беше гег, уште една свирепост извршена од здраворазумниот и чувствителниот интелигентен човек.
Јас веќе бев кај умивалникот во бањата и почнав да повраќам.
Бев глупав, се разбира, глупав, та тоа беше само мртво месо, сега без чувства и болка, откако таа одамна избегала од дното на светот, но јас продолжив да блујам, завршив, го измив умивалникот и се вратив назад извинувајќи му се на мојот домаќин. “ Немај гајле, заборавив дека имаш осетлив стомак!“ рече тој и со јазикот отиде во кујната а потоа се врати кај мене и ние околу десет минути зборувавме за ова и она а тогаш јас чув вриење на вода и го сетив мирисот на јазикот кој се вареше во таа расклокотена вода, без уста или очи или име, тоа беше огромен јазик кој се вртеше во круг под капакот и мирисаше станувајќи вкусен деликатесен варен јазик но, уште пред да може да се покаже како љубезен другар, јас го замолив мојот домаќин да го тргне тенџерето од огнот.
Беше ладникаво утро и јас треперев на влезот откако се спремив за да си заминам, новиот воздух беше добар, јас почувствував како нозете, срцето и белите дробови почнуваат да ја грабаат новата шанса за живот.
Со домаќинот поразговаравме околу поетската збирка за која тој сакаше да ми помогне да ја уредиме, потоа јас му реков “Догледање, ќе се чуеме пак!“, не се ракувавме, мислам дека обајцата тоа не го посакавме.
И јас си го фатив патот накај моето авто, го запалив моторот и додека го загревав си замислував како мојот домаќин ( со таа густа црна брада, со тие сини дијамантски очи кои блескаа од густата црна коса, тие интелигентни среќни сини дијамантски очи кои знаеја речиси сѐ) се враќа назад во кујната и како повторно го пушта пламенот, како водата зоврива и јазикот во тенџерето повторно се врти наоколу.
И јас, глупав во моето авто, заминав подалеку од тој тротоар, се тркалав во жолтеникавото утро, удолу по свиоците, втопувајќи се во сето тоа прекрасно зеленило покрај патот.
Добро, фала Богу што домаќинот не инсистираше да останам на вечера.
Кога се прибрав дома, прелистував некои репродукции на Реноар, Писаро и Дијаз а потоа јадев тврдо варени јајца.

beef tongue
I hadn’t eaten for a couple of days
and I had mentioned that several times
and I was up at this poet’s place
where a tiny woman took care of him.
he was a big bearded ox with a brain twice as large as the
world, and we’d been up all night
listening to tapes, talking, smoking, swallowing pills.
his woman had gone to bed hours ago.
it was 10 a.m.
and the sunlight came on in not caring that we hadn’t slept
and the next thing I knew
he was coming out of the kitchen
saying, “hey, Chinaski! LOOK!”
I couldn’t see clearly—
at first it looked like a yellow boot filled with water
then it looked like a fish without a head
and then it looked like an elephant’s cock,
and then he brought it closer:
“beef tongue! beef tongue!”
he held it out at arm’s length
right in my face:
“BEEF TONGUE! BEEF TONGUE!”
and it was, and I never imagined a steer’s tongue was that
fat and long,
it was a rape,
they had gone deep into the creature’s throat
and hacked it out, and here it was now:
“BEEF TONGUE!”
and it was yellow and pink
and
it was gagging all by itself
10
just another reasonable and sensible atrocity
committed by intelligent men.
I was not an intelligent man. I
made it to the sink and began to
heave.
stupid, of course, stupid, it was only dead meat,
no feeling now, the pain long since run out of the bottom of the
world
but I continued to vomit, finished, cleaned up the sink
and walked back
in. “sorry,” I said.
“it’s o.k., I forgot about your stomach.”
then he walked the tongue back into the kitchen
and then came out and we talked of this and that
and in about ten minutes
I heard the water boiling and I smelled the tongue cooking
in that bubbling water without mouth or eye
or name, it was a huge tongue going around and around
under that lid
and stinking
becoming cooked tongue
becoming most delicious and flavored
but since he was an agreeable fellow
I asked him please to turn it off.
it was a cold morning and as I shivered in the doorway
as I got ready to leave
the new air was good
I could feel the legs the heart the lungs
beginning to envision another chance.
11
we talked about a book of poems he was helping me
edit, then I said “goodbye, keep in
touch,” and we didn’t shake hands, a thing neither of us
liked to do
and I went up the path and out to my car and started the
engine and as I warmed it up I imagined him moving back into the
kitchen behind that mass of black beard,
those blue diamond eyes shining out of
all that black hair
those intelligent happy blue diamond eyes
knowing everything (almost), and then
turning the flame on again
the water beginning to shift and simmer
the tongue moving around in there
once again.
and I, stupid in my machine, turned away from the
curb, let it roll through the yellow morning,
down around the curves and dips,
all that green growing nicely along the side
of the road.
well,
thank Christ he hadn’t invited me to stay to
dinner. when I got home I thumbed through some
Renoir, Pissarro and Diaz
prints. then I ate a hard-boiled

egg. 



Гласувай:
0


Вълнообразно


Следващ постинг
Предишен постинг

Няма коментари
Вашето мнение
За да оставите коментар, моля влезте с вашето потребителско име и парола.
Търсене

За този блог
Автор: lupcobocvarov
Категория: Поезия
Прочетен: 563703
Постинги: 749
Коментари: 120
Гласове: 502