Потребителски вход

Запомни ме | Регистрация
Постинг
13.07.2012 08:15 - Последните денови на вечниот самоубиец
Автор: lupcobocvarov Категория: Поезия   
Прочетен: 461 Коментари: 0 Гласове:
1



Ова е мој превод на песната “Последните денови на вечниот самоубиец“ од американскиот поет Ќарлс Буковски.

 

Убаво можам да се видам себе после сите оние самоубиствени денови и ноќи, како од некој стерилен старечки дом (се разбира, само ако станам славен и имам среќа), на количка ме бутка ментално заостаната болничарка која се досадува… Исправено седам во мојата количка, речиси слеп, додека очите ми се извртуваат кон мрачната страна на черепот барајќи ја утехата на смртта …
“Баш убав ден, зарем не, господине Буковски?“ / “О, да, да…“
Децата минуваат а јас дури и не постојам и убава жена минува со раскошни колкови, топли бутови и со сето тесно и врело проколнувајќи за љубов а јас дури и не постојам… “Прво сонце во последните три дена, господине Буковски.“ / “О, да, да…“ Исправено седам во мојата количка, побел сум од овој лист хартија, бескрвен, нема веќе мозок, нема игра, го нема веќе Буковски… “Убав ден, зарем не, господине Буковски?“ / “О, да да…“.
Се мочам во пиџамата додека лиги ми течат од устата.
Минуваат двајца ученици:
“Еј, го виде ли окапаниот старец?“ / “ Жити бога, ми се зборави од него!“
После сите закани дека тоа ќе го сторам, некој конечно извршил самоубиство вместо мене. Болничарката ја запира количката, крши китка трендафил од блиската грмушка и ми го става в рака. Јас дури и не знам што е тоа.
Тоа комотно би можел да биде и мојот стојко, за сето она добро кое го има направено.

the last days of the suicide kid

I can see myself now
after all these suicide days and nights,
being wheeled out of one of those sterile rest homes
(of course, this is only if I get famous and lucky)
by a subnormal and bored nurse . . .
there I am sitting upright in my wheelchair . . .
almost blind, eyes rolling backward into the dark part of my skull
looking
for the mercy of death . . .
“Isn’t it a lovely day, Mr. Bukowski?”
“O, yeah, yeah . . .”
the children walk past and I don’t even exist
and lovely women walk by
with big hot hips
and warm buttocks and tight hot everything
praying to be loved
and I don’t even
exist . . .
“It’s the first sunlight we’ve had in 3 days,
Mr. Bukowski.”
“Oh, yeah, yeah.”
there I am sitting upright in my wheelchair,
myself whiter than this sheet of paper,
bloodless,
brain gone, gamble gone, me, Bukowski,
gone . . .
“Isn’t it a lovely day, Mr. Bukowski?”
“O, yeah, yeah . . .” pissing in my pajamas, slop drooling out of
my mouth.
2 young schoolboys run by—
“Hey, did you see that old guy?”
“Christ, yes, he made me sick!”
after all the threats to do so
somebody else has committed suicide for me
at last.
the nurse stops the wheelchair, breaks a rose from a nearby bush,
puts it in my hand.
I don’t even know
what it is. it might as well be my pecker
for all the good
it does.




Гласувай:
1


Вълнообразно


Следващ постинг
Предишен постинг

Няма коментари
Вашето мнение
За да оставите коментар, моля влезте с вашето потребителско име и парола.
Търсене

За този блог
Автор: lupcobocvarov
Категория: Поезия
Прочетен: 562825
Постинги: 749
Коментари: 120
Гласове: 502