Потребителски вход

Запомни ме | Регистрация
Постинг
25.10.2013 14:48 - Монолог на една солипсистка
Автор: lupcobocvarov Категория: Поезия   
Прочетен: 448 Коментари: 0 Гласове:
0

Последна промяна: 25.10.2013 14:55


    Ова е мој препев на песната “Монолог на една солипсистка“ од американската поетаеса Силвија Плат.
1
Што, дали јас сум надуен позер?
Не, само леко си чекорам тука,
додека мрзливо под моите нозе
полноќната улица сама се сука;
а откако очите ќе си ги склопам,
измислените куќи вчас се топат;
Евааа, зарем ќе ми пишат грев
што месечевиот кромид ќопав
на небо виси зарад мојот ќеф?
2
Стиснатиот куп куќи јас го аминувам,
а дрвјата неизбежно бргу се смалуваат
оти јас покрај нив бегло поминувам;
луѓе-кукли клатејќи се суштествуваат
на оглавот на мојот поглед, без свест
дека смеата, љубовта и нивната чест,
дека било кое нивно замисливо фајде,
зависат неизбежно од мој ќеф или бес
и вчас сето тоа може во смрт да зајде.
3
Кога сум расположена, со добра волја,
јас на тревата ѝ подарувам зеленило,
со булки ги украсувам житните полја
а небото со синило кое вас ве пленило;
па дури и сонцето, секој негов атом,
јас го курдисав да блеска како злато;
а ако зимско расположение е во мене,
имам апсолутна моќ: од мразно блато
да не може нит`еден цвет да се крене.
4
Јас знам дека ти жив ми се појавуваш,
порекнувајќи дека ми излезе од главата,
тврдејќи дека од ништо не стравуваш,
дека со љубов докажа дека не си аватар,
дека е доволно јака за со крвта и потта
да ми ја докажеш стварноста на плотта,
иако е сосема јасно, залудна е таа лавина,
оти, драги мој, те дарував да те скротам -
од мене е духот твој и сета твоја убавина.

 

*********

Ова е оригиналот:
Soliloquy of the Solipsist
1
i?
I walk alone;
The midnight street
Spins itself from under my feet;
When my eyes shut
These dreaming houses all snuff out;
Through a whim of mine
Over gables the moon’s celestial onion
Hangs high.
2
I
Make houses shrink
And trees diminish
By going far; my look’s leash
Dangles the puppet-people
Who, unaware how they dwindle,
Laugh, kiss, get drunk,
Nor guess that if I choose to blink
They die.
3
I
When in good humor,
Give grass its green
Blazon sky blue, and endow the sun
With gold;
Yet, in my wintriest moods, I hold
Absolute power
To boycott color and forbid any flower
To be.
4
I
Know you appear
Vivid at my side,
Denying you sprang out of my head,
Claiming you feel
Love fiery enough to prove flesh real,
Though it’s quite clear
All your beauty, all your wit, is a gift, my dear,
From me.
image

 



Гласувай:
0


Вълнообразно


Следващ постинг
Предишен постинг

Няма коментари
Вашето мнение
За да оставите коментар, моля влезте с вашето потребителско име и парола.
Търсене

За този блог
Автор: lupcobocvarov
Категория: Поезия
Прочетен: 562815
Постинги: 749
Коментари: 120
Гласове: 502