Потребителски вход

Запомни ме | Регистрация
Постинг
24.02.2014 02:10 - На Охридските трубадури
Автор: lupcobocvarov Категория: Поезия   
Прочетен: 637 Коментари: 0 Гласове:
1




Ова е мој препев на песната “Балада: На Охридските трубадури“ од српскиот поет Бранко Миљковиќ.
1 Мудрост, невешто е сонцето в зори, на обични зборови веќе немам право! Срцево ми се гаси а погледот ми гори. Пејте ми, старци, подгонете го стравот, нека се распрсне во ѕвездени метафори. Ниското скапува, високото е димна кула. Птицо ќе ти дадам ред и ти да пееш ако во туѓото срце своето си го чула. Ти зајмив оган, не враќај пепелна хула.   Исто е и да се пее и да се мрее. 2 Сонцето е збор што не умее да спука. Совеста не пее, зашто страв ја земал, во осетливата празнина орел ме клука, тој крадец на привиди е мојата скука, прикован сум на карпата што ја нема. На ѕвездите им признавме измамнички ќар, ноќта и невидлива уште подебело црнее! Запомни го тој пад како доказ на твојта жар! Кога мастилото ќе созрее како крв од нар, ќе биде исто и да се пее и да се мрее. 3 Мудрост, појаките први ќе си клекнат! Само копиљот знае што е поезија права, крадец на оган, со табиет поган и шекнат, врзан за јарбол на лаѓа, нема да го смекнат ни подводни песни поопасни од оваа јава. Мртвото сонце во бакнеж се престорува во пепелта што одмора во плод што зрее. По нас, никој нашето не ќе го повторува, ќе нема сила на славеите да се додворува, зашто исто е да се пее и да се мрее. 4 Животот е смртоносен ама со инатска жила. Страшна болест со моето име ќе се гордее. Во питом пекол сме, јадот ич не ни е лилав, но срцето е мадлесто па си обновува сила за да пее - знаејќи дека секако ќе се мрее.
Ова е оригиналот:

Ohridskim trubadurima
Mudrosti, neiskusno sviću zore, Na obične reči više nemam pravo! Moje se srce gasi, oči gore. Pevajte, divni starci, dok nad glavom Rasprskavaju se zvezde kao metafore! Što je visoko iščezne, što je nisko istruli. Ptico, dovešću te do reči. Al vrati Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli. U tuđem smo srcu svoje srce čuli. Isto je pevati i umirati.
Sunce je reč koja ne ume da sija. Savest ne ume da peva, jer se boji Osetljive praznine. Kradljivci vizija, Orlovi, iznutra kljuju me. Ja stojim Prikovan za stenu koja ne postoji. Zvezdama smo potpisali prevaru Nevidljive noći, tim crnje. Upamti Taj pad u život ko dokaz tvom žaru. Kad mastilo sazre u krv, svi će znati Da isto je pevati i umirati
Mudrosti, jači će prvi posustati! Samo nitkovi znaju šta je poezija, Kradljivci vatre, nimalo umiljati, Vezani za jarbol lađe koju prati Podvodna pesma javom opasnija. Onesvešćeno sunce u zrelom voću će znati Da zameni poljubac što pepeo odmara. Al niko posle nas neće imati Snagu koja se slavujima udvara Kad isto je pevati i umirati.
Smrtonosan je život, al smrti odoleva. Jedna strašna bolest po meni će se zvati. Mnogo smo patili. I, evo, sad peva Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva. Isto je pevati i umirati.
Branko Miljković



Гласувай:
1


Вълнообразно


Следващ постинг
Предишен постинг

Няма коментари
Вашето мнение
За да оставите коментар, моля влезте с вашето потребителско име и парола.
Търсене

За този блог
Автор: lupcobocvarov
Категория: Поезия
Прочетен: 562884
Постинги: 749
Коментари: 120
Гласове: 502