Потребителски вход

Запомни ме | Регистрация
Постинг
16.12.2014 23:36 - Волт Витман, Песна за мене 49
Автор: lupcobocvarov Категория: Поезия   
Прочетен: 1114 Коментари: 0 Гласове:
0




А ти, Смрт, не се петели со твојата горчлива гушка,
залудно пробуваш мојот мир да го брануваш диво.
Акушерот на работа стигнува како наполнета пушка,
со раце цврсти да стиснат и да прифатат нов живот.
Јас на вратата стојам со мажот чија брачна друшка
со среќниот пород даде повод да нѐ чести со пиво.
А ти, Лешу, добро ѓубре за нечиј пораст ќе бидеш,
за тебе се потресувам баш колку било која свиња:
во носниците сладок мирис од бели рози ми иде,
бацувам усни лиснати, ги галам пазувите на диња.
А ти, Животу, ти на многу смртни зделки си депо,
јас, на пример, веќе десет илади пати мртов бев.
Од ѕвезди и трева гробна се изнаслушав шепот,
па ако они не ечат, зар ќе биде мојот молк грев?
Од матната бара залегната во шумскиот теснец,
од месечината што по косината на самракот лази ,
шприцнете, искри на денот и мракот, нека блесне
поттик за семката што од калта кон небо ќе се јази
опрена на свита од петелки и гранки на оваа есен. 
Од месечината и ноќта и јас на угоре ќе првнам,
сенишното мижуркање е само сончевиот одраз,
мали или големи, ние сме регенерација стрвна,
попладневни зраци во срцевината ќе ни продрат.

Ова е оригиналот:
49
And as to you Death, and you bitter hug of mortality, it is idle to try to
alarm me.
To his work without flinching the accoucheur comes,
I see the elder-hand pressing receiving supporting,
I recline by the sills of the exquisite flexible doors,
And mark the outlet, and mark the relief and escape.
And as to you Corpse I think you are good manure, 
but that does not offend me,
I smell the white roses sweet-scented and growing,
I reach to the leafy lips, I reach to the polish’d breasts of melons.
And as to you Life I reckon you are the leavings of many deaths,
(No doubt I have died myself ten thousand times before.)
I hear you whispering there O stars of heaven,
O suns—O grass of graves—O perpetual transfers and promotions,
If you do not say any thing how can I say any thing?
Of the turbid pool that lies in the autumn forest,
Of the moon that descends the steeps of the soughing twilight,
Toss, sparkles of day and dusk—toss on the black stems that decay in
the muck,
Toss to the moaning gibberish of the dry limbs.
I ascend from the moon, I ascend from the night,
I perceive that the ghastly glimmer is noonday sunbeams reflected,
And debouch to the steady and central from the offspring great or small.




Гласувай:
0


Вълнообразно


Няма коментари
Вашето мнение
За да оставите коментар, моля влезте с вашето потребителско име и парола.
Търсене

За този блог
Автор: lupcobocvarov
Категория: Поезия
Прочетен: 562975
Постинги: 749
Коментари: 120
Гласове: 502