Потребителски вход

Запомни ме | Регистрация
Постинг
25.12.2014 02:42 - Волт Витман, Песна за мене 45
Автор: lupcobocvarov Категория: Поезия   
Прочетен: 1075 Коментари: 0 Гласове:
0

Последна промяна: 25.12.2014 10:27



Чепероку младешки, стално растеглив и напнат!
О, мажествено доба, напрчено, алово и полно!
На усниве љубовниците се трупаат да ме апнат,
ми продираат под кожата, што е слатко и болно,
по улиците и салите, еден сум од нивните идоли, 
“Еј“ ми викаат од речен брег, ноќе ми идат голи, 
лелеат и црцорат околу глава тие слатки љупки,
моето име го викаат од рабови на цветни пупки,
откај лозја, откај џбунови од драка и цвеќе диво,
го потпалуваат страсно секој миг од мојот живот,10
од нивните срца си кинат ракатки и ми ги џиткаат,
со нежни балсамски ленти телото ми го виткаат.
Добредојдена си, старост што гордо дигаш глава
и неискажлива милина за смртните дни негуваш! 
Секоја состојба не објавува сал за својата слава 
туку и за она што го остава и што од неа излегува 
а и молкот темен на ист начин своја објава дава.
Јас далечни трепетливи соѕвездија ноќе гледам,
и сѐ што мојата пресметковна моќ може да брои
е само раб на другите соѕвездија што се редат,20
да се шират далеку и нанадвор некој ги скроил,
секогаш бегаат, за блискоста за нас да ја штедат.
Моето сонце околу своето сонце кротко кружи,
во повисокото коло со свои другари се дружи,
а уште понатаму толку поголеми роеви следат 
што и големо сонце во нив како дамка изгледа.
Во тоа движење нема запир и не може да биде: 
кога јас, вие и сите светови, во овој час свиден,
би паднале изненадно назад во некој бран блед,
вкрај тоа ништо не би значело, пак ќе стане ред,30
ние сигурно ќе искрснеме таму кајшто сме сега,
во орбитата што од некој центар нанадвор бега,
и сигурно е дека и каде-каде подалеку ќе одиме,
а во меѓувреме, како луѓе или трева се плодиме. 
Неколку октилиони простор и квадрилиони време,
не го загрозуваат чеперокот, многу не му се ита,
како и секое нешто, и тие се само честички семе.
Глеј далеку и ќе видиш само безгранична свита,
сонца на сонцата на бегачкото вселенско племе.
Моето рандеву е закажано и Господ ќе ме земе.40
Господ е Големиот Другар а по него и јас чезнам,
се усовршувам за таа средба, нема да го зезнам.

Ова е оригиналот:
45
O span of youth! ever-push’d elasticity!
O manhood, balanced, florid and full.
My lovers suffocate me,
Crowding my lips, thick in the pores of my skin,
Jostling me through streets and public halls, coming naked to me at night,
Crying by day, Ahoy! from the rocks of the river, swinging and chirping
over my head,
Calling my name from flower-beds, vines, tangled underbrush,
Lighting on every moment of my life,
Bussing my body with soft balsamic busses,
Noiselessly passing handfuls out of their hearts and giving them to be mine.
Old age superbly rising! O welcome, ineffable grace of dying days!
Every condition promulges not only itself, it promulges what grows
after and out of itself,
And the dark hush promulges as much as any.
I open my scuttle at night and see the far-sprinkled systems,
And all I see multiplied as high as I can cipher edge but the rim of the
farther systems.
Wider and wider they spread, expanding, always expanding,
Outward and outward and forever outward.
My sun has his sun and round him obediently wheels,
He joins with his partners a group of superior circuit,
And greater sets follow, making specks of the greatest inside them.
There is no stoppage and never can be stoppage,
If I, you, and the worlds, and all beneath or upon their surfaces, were his
moment reduced back to a pallid float, it would not avail the long run,
We should surely bring up again where we now stand,
And surely go as much farther, and then farther and farther.
A few quadrillions of eras, a few octillions of cubic leagues, do not
hazard the span or make it impatient,
They are but parts, any thing is but a part.
See ever so far, there is limitless space outside of that,
Count ever so much, there is limitless time around that.
My rendezvous is appointed, it is certain,
The Lord will be there and wait till I come on perfect terms,
The great Camerado, the lover true for whom I pine will be there.




Гласувай:
0


Вълнообразно


Няма коментари
Вашето мнение
За да оставите коментар, моля влезте с вашето потребителско име и парола.
Търсене

За този блог
Автор: lupcobocvarov
Категория: Поезия
Прочетен: 562847
Постинги: 749
Коментари: 120
Гласове: 502