Потребителски вход

Запомни ме | Регистрация
Постинг
18.11.2016 21:58 - Лаза Костиќ: Света Маријо на Спасот!
Автор: lupcobocvarov Категория: Поезия   
Прочетен: 452 Коментари: 0 Гласове:
0



Лаза Костиќ
Света Маријо на Спасот!
1
Прости ми, прости мајко света,
што луто жалев за нашиот бор,
а со него, наспроти злост клета,
Тебе блажена ти подигнаа двор;
презри, што, пред многу лета,
ти согреши овој земски створ:
покајан, го љубам твојто расо,
ооо, Света Маријо на Спасот!
2
Зар не е подобро столб да си на свод,
на црковна убавина крепител да си,
одошто грев да се топли со твојот год,
во дим и пепел животот да ти згаси,
да тонеш како брод, да скапеш во плот,
или шумскиот ѓавол тебе да те гнаси:
зар не е поубаво во Тебе да се векува,
ооо, Света Маријо што душа лекуваш!
3
Прости ми мајко, многу јас страдав,
со покајание на гревовите удрив жиг:
сето она кое го изнедри мечтата млада,
сето тоа јавето ми го искрши за миг,
она за кое чезнеев па и невешто бладав 
се пеплоса, исто ко и секој мој подвиг,
за ќеф да им биде на пакоста и гнасот,
ооо, Света Маријо, мајко на Спасот!
4
Ме труеше мисла, подмолно и гнило,
но никој не ми е крив за игото клето,
какво-годе страдање врз мене да било
никого за тоа нека не го обвини светот:
оти, она што на душата ѝ кршеше крило
па сред еланот и го задушуваше летот,
сето тоа беше на главава луда гласот,
ооо Света Маријо, мајко на Спасот!
5
Тогаш мојата самовила јас ја сретнав
ме трешти она со изгледот красен,
од црниот мрак како факел ми светна,
како песна на славеј во изгрев јасен,
за миг секоја моја мака и болка летна 
но нова потешка рана направи засек:
со толку милост како да се справам,
о, Света Маријо што Спас ни даваш! 

Ме погледна она. Во душава свесна
никојпат таков поглед не осетив јас:
со искрата што така мелемно блесна
во вселената би го стопила сиот мраз,
го понуди она кое ми е мечта чесна,
по чемер мед, сладост наместо сраз,
сета своја душа, сиот копнежен млаз,
сета вечност во тоа прекрасно време, -
оoo, Света Маријо, лет вместо бреме!
7
Зарем сета таа убавина ќе ми е ортак?
Заслужувам ли тоа сонце да ме грее?
Зарем не сум стар, со заболена аорта,
да загризам овошка што сеуште зрее?
Ох, сладок плоду од танталска сорта,
зошто не ми созреа кога млад се веев?
Прости што грешев во младиот час,
Света Маријо, мајко на нашиот Спас! 
8
Во мене два страни луто се заборија,
мозокот и срцето, умот и сласта,
да се надвие другиот сѐ тие сторија,
ко бесна бура и стар даб крастав;
најпосле силите мили се изморија,
мозокот кривулест ја задржа власта,
со причина постави разумна кочница,
ооо, Света Маријо, мајко Насочница! 

Паметта ме стегна, јас срце стиснав,
побегнав мудро од среќата како луд,
побегнав од неа - а таа немо свисна.
Се смрачи сонце, стана вечен студ,
згаснаа ѕвезди, рајот плачно писна,
крај на светот бидна и Страшен суд,
неповратна пропаст и конечен слом,
о, Света Маријо, на Спасот си дом!
10
Срце си сломив, забуна си вглавив,
споменот за неа стана мој свет храм.
А тогаш таа од Онаму ми се јави,
како Спасителот да ми збореше сам:
во мразната душа мелем ми стави,
преку неа сега гледам, од неа сѐ знам,
зошто на мудреците мозоци им се матат,
о, Света Маријо, со покајание нека платат! 
11
Ми дојде во сон. Ама не кога ме пече
осилото на пресилниот копнеж мој, 
туку таа ми дојде кога нејзе ѝ рече
хор од слугинки мили од таен сој.
Навек таа на нови им прави пречек,
со земска милина а небесен крој.
Така до неа таа ми го трасираше патот,
Света Маријо, мајко на духовно злато! 
12
Кај нас сѐ е како кај маж и жена,
само што не е со работа и грижа,
сета милина е, ама не е нажежена, 
во рајски лад страстите се нижат;
таа постара е од мене, ко за смена,
за мене годините бавно се движат,
ама таму разликите не се ни важни,
ооо, Света Маријо, утехо за тажни! 
13
А наши дечиња се песните мои,
на нашите состаноци вечна трага;
тоа не се пишува, стих не се крои,
со душата во воздух се цепи дага.
Само во нас тоа разбирање стои,
и таму во рајот тоа е новост драга,
тоа сал во занес пророк го насетува,
о, Света Маријо што ме опаметуваш! 
14-15
А кога ќе дојде да ми прсне глава,
на тој живот карпест часот за крај,
најубавата мечта ќе ми стане јава
и смртниот рев ќе ми мине во сјај!
Од ништожност, вивнат во слава,
од „без неа“, ќе воскреснам во рај,
таму со желбите е мојата друшка,
таму таа ќе ме милува и гушка!
Жиците на душите силно ќе гудат,
тркалата на светот ќе се во восхит,
и луѓе и богови среќни ќе се будат,
на ѕвездите ќе им поместиме оски,
ќе нема вселени што мразно студат,
во секој ќош нови зори ќе се рудат,
од таа милина и духовите ќе лудат, 
ооо, Света Маријо, мајко на чуда!
*************************
Оригиналот:
https://sr.wikisource.org/wiki/Santa_Maria_della_Salute
Santa Maria della Salute
1
Опрости, мајко света, опрости,
што наших гора пожалих бор,
на ком се, устук свакоје злости,
блаженој теби подиже двор;
презри, небеснице, врело милости,
што ти земаљски сагреши створ:
Кајан ти љубим пречисте скуте,
Santa Maria della Salute.
2
Зар није лепше носит лепоту,
сводова твојих постати стуб,
него грејући светску грехоту
у пепо спалит срце и луб;
тонут о броду, трнут у плоту,
ђаволу јелу а врагу дуб?
Зар није лепше вековат у те,
Santa Maria della Salute?
3
Опрости, мајко, много сам страдо,
многе сам грехе покајо ја;
све што је срце снивало младо,
све је то јаве сломио ма";
за чим сам чезно, чему се надо,
све је то давно пепо и пра",
на угод живу пакости жуте,
Santa Maria della Salute.
4
Тровало ме је подмукло, гњило,
ал опет нећу никога клет;
шта год је муке на мене било,
да никог за то не криви свет:
Јер, што је души ломило крило,
те јој у јеку душило лет,
све је то с ове главе, са луде,
Santa Maria della Salute!
5
Тад моја вила преда ме грану,
лепше је овај не виде вид;
из црног мрака дивна ми свану,
ко песма славља у зорин свит;
сваку ми махом залечи рану,
ал тежој рани настаде брид:
Што ћу од миља, од муке љуте,
Santa Maria della Salute?
6
Она ме гледну. У душу свесну
никад још такав не сину глед;
тим би, што из тог погледа кресну,
свих васиона стопила лед,
све ми то нуди за чим год чезну",
јаде па сладе, чемер па мед,
сву своју душу, све своје жуде,
– сву вечност за те, дивни тренуте! –
Santa Maria della Salute
7
Зар мени јадном сва та дивота?
Зар мени благо толико све?
Зар мени старом, на дну живота,
та златна воћка што сад тек зре?
Ох, слатка воћко танталска рода,
што ниси мени сазрела пре?
Опрости моје гршне залуте,
Santa Maria della Salute.
8
Две се у мени побише силе,
мозак и срце, памет и сласт,
дуго су бојак страховит биле,
ко бесни олуј и стари храст;
напокон силе сусташе миле,
вијугав мозак одржа власт,
разлог и запон памети худе,
Santa Maria della Salute.
9
Памет ме стегну, ја срце стисну",
утекох мудро од среће, луд,
утекох од ње – а она свисну.
Помрча сунце, вечита студ,
гаснуше звезде, рај у плач бризну,
смак света наста и страшни суд –
О, светски сломе, о страшни суде,
Santa Maria della Salute!
10
У срцу сломљен, збуњен у глави,
спомен је њезин свети ми храм,
кад ми се она одонуд јави,
ко да се бог ми појави сам:
У души бола лед ми се крави,
кроз њу сад видим, од ње све знам
зашто се мудрачки мозгови муте,
Santa Maria della Salute.
11
Дође ми у сну. Не кад је зове
силних ми жеља наврели рој,
она ми дође кад њојзи гове,
тајне су силе слушкиње њој.
Навек су са њом појаве нове,
земних милина небески крој.
Тако ми до ње простире путе,
Santa Maria della Salute.
12
У нас је све ко у мужа и жене,
само што није брига и рад,
све су милине, ал нежежене,
страст нам се ближи у рајски хлад;
старија она сад је од мене,
тамо ћу бити доста јој млад,
где свих времена разлике ћуте,
Santa Maria della Salute.
13
А наша деца песме су моје,
тих састанака вечити траг,
то се не пише, то се не поје,
само што душом пробије зрак.
То разумемо само нас двоје,
то је у рају приновак драг,
то тек у заносу пророци слуте,
Santa Maria della Salute.
14-15
А кад ми дође да прсне глава
о тог живота хридовит крај,
најлепши сан ми постаће јава,
мој ропац њено: “Ево ме, нај!”
Из ништавила у славу слава,
из безњенице у рај, у рај!
У рај, у рај, у њезин загрљај!
Све ће се жеље ту да пробуде,
душине жице све да прогуде,
задивићемо светске колуте,
богове силне, камоли људе,
звездама ћемо померит путе,
сунцима засут сељенске студе,
да у све куте зоре заруде,
да од милине дуси полуде,
Santa Maria della Salute.



Гласувай:
0


Вълнообразно


Следващ постинг
Предишен постинг

Няма коментари
Вашето мнение
За да оставите коментар, моля влезте с вашето потребителско име и парола.
Търсене

За този блог
Автор: lupcobocvarov
Категория: Поезия
Прочетен: 562916
Постинги: 749
Коментари: 120
Гласове: 502