Потребителски вход

Запомни ме | Регистрация
моите песни - земјотресни :-)
Автор: lupcobocvarov Категория: Поезия
Прочетен: 562568 Постинги: 749 Коментари: 120
Постинги в блога от Април, 2011 г.
  Денес препеав една песна од англискиот поет Перси Биш Шели направена во првомајски манир.

 

До Народот на Англија
1
Поданици на Англија, зошто сте се спрегнале
во плугот на лордовите што од ќеф залегнале?
Зарем не се со вашата мака и грижа фатирани
богатите облеки што ги красат вашите тирани?
2
Зошто штом пркнете од лулка па сй до гроб
секој од вас на неблагодарни трутови е роб?
Ги храните и заштитувате спокојно да спијат
оние што пот ви цедат и крвта ви ја пијат!
3
О, Пчели на Англија,зар секој вреден човек
камшици, синџири и мноштво оружје не кове
за тие килави трутови да имаат силна рака
со изнудените производи на вашата мака?
4
За раат, удопства и спокојство си желен,
да имаш стан, храна и од љубовта мелем!
И да можеш да купиш, ќе го кркаш стапот,
со стравот и болката сй ќе платиш скапо!
5
Семе ти сееш а за друг жетвата е добра;
сй вредно што најдеш друг си го собра;
со облеки што ти ги ткаеш друг се кити;
оружје што ти го ковеш другиот го штити.
6
Сеј семе за жетвата да е твоја, макар и слаба;
најди азно но не давај измамник да ти го граба;
ткај облека но не давај мрзливецот да се краси;
ковај оружје за со него сопствен бранител да си.
7
Набутани сте во дупки, подруми и колиби мали,
за туѓи уживања работите во фабричките хали.
Зошто носиш синџири што самиот си ги скова?
Глејте, челикот што го калите нишани во вас!
8
Со плуг и разбој ил` со токмак во каменолом,
ти го бележуваш плацот на твојот вечен дом;
исткај си ја својата ликвидациона зобница -
и убавата Англија ќе биде твоја гробница!
———–
А ова е оригиналот:

To The Men Of England

1

Men of England, wherefore plough
For the lords who lay ye low?
Wherefore weave with toil and care
The rich robes your tyrants wear?

2

Wherefore feed and clothe and save,
From the cradle to the grave,
Those ungrateful drones who would
Drain your sweat — nay, drink your blood?

3

Wherefore, Bees of England, forge
Many a weapon, chain, and scourge,
That these stingless drones may spoil
The forced produce of your toil?

4

Have ye leisure, comfort, calm,
Shelter, food, love’s gentle balm?
Or what is it ye buy so dear
With your pain and with your fear?

5

The seed ye sow another reaps;
The wealth ye find another keeps;
The robes ye weave another wears;
The arms ye forge another bears.

6

Sow seed, — but let no tyrant reap;
Find wealth, — let no imposter heap;
Weave robes, — let not the idle wear;
Forge arms, in your defence to bear.

7

Shrink to your cellars, holes, and cells;
In halls ye deck another dwells.
Why shake the chains ye wrought? Ye see
The steel ye tempered glance on ye.

8

With plough and spade and hoe and loom,
Trace your grave, and build your tomb,
And weave your winding-sheet, till fair
England be your sepulchre!

Категория: Поезия
Прочетен: 636 Коментари: 0 Гласове: 0
    Ова е мој препев на една песна од рускиот писател Даниил Хармс.

Со к`нки, ко сокол

 

На Галина Николаевна Леман-Соколова
1
За да ме стоплиш, ти ладна Галина,
во центарот на малечката зима,
на к`нки денот со тебе ќе го минам,
на лизгалиштето и нас ќе нй има.
2
Ти Галина, многу лекичко лизгаш
при кревање сал тежок е срамот:
затоа поседи си, немој да го дигаш -
твоеото главче од моето рамо.
3
Јас пак, се лизгам безобразно,
сринувам муцка, ми отекува око;
а ти, мила, лебдиш така мазно
гордо и прекрасно – како сокол.

=======
Еве го оригиналот:

Галине Николаевне Леман-Соколовой
1
На коньках с тобой Галина
на котке поедем мы
О холодная Галина
в центре маленькой зимы!
2
Ты Галина едешь ловко
Хоть и грузна на подъём.
Пусть покоится головка
Твоя головка на плече моём
3
Я-же еду безобразно
рылом стукаюсь об лёд
ты-же милая прекрасно
едишь соколом в перёд.

3 января 1930

Категория: Поезия
Прочетен: 436 Коментари: 0 Гласове: 0
Последна промяна: 28.04.2011 21:36
23.04.2011 14:50 - Злото
    Ова е мој препев на сонетот “Злото“ од францускиот поет Артур Рембо. 1
Додека свирежно црвени балгами од митролези
цел ден на небото му ја цепат лазурната кожа,
скерлетни ил`зелени, изложени на кралски презир,
цели полкови се топат во гладниот воен пожар;
2
Додека ужасот на лудоста масата ја гмечи
и од илјадници луѓе прави олтари на сметот,
о, Природо, зарем тие мртви не беа тукуречи
како свети родени за радост во зелено лето?
3
А во китки и темјан и во златен покров свиен
го има тој Бог што милно од олтарот се смешка
дури благопојност го замајува со дремка тешка.
4
И само мајките што болка во срцата им рие,
со солзи, во црно забрадени,  веднаш го будат -
кога за покој на душите златникот му го нудат.

 

=======
Ова е оригиналот:

Le Mal
1
Tandis que les crachats rouges de la mitraille
Sifflent tout le jour par l’infini du ciel bleu ;
Qu’йcarlates ou verts, prиs du Roi qui les raille,
Croulent les bataillons en masse dans le feu ;
2
Tandis qu’une folie йpouvantable, broie
Et fait de cent milliers d’hommes un tas fumant ;
- Pauvres morts dans l’йtй, dans l’herbe, dans ta joie,
Nature, ф toi qui fis ces hommes saintement !… -
3
- Il est un Dieu qui rit aux nappes damassйes
Des autels, а l’encens, aux grands calices d’or ;
Qui dans le bercement des hosanna s’endort,
4
Et se rйveille quand des mиres, ramassйes
Dans l’angoisse et pleurant sous leur vieux bonnet noir,
Lui donnent un gros sou liй dans leur mouchoir !

Категория: Поезия
Прочетен: 628 Коментари: 0 Гласове: 0
Последна промяна: 23.04.2011 15:12
Ова е мој препев на еден сонет од францускиот поет Артур Рембо
1
Тоа е зелена клисура со река во пијана треска
која со сребрени партали кити брежни треви;
таму сонцето од планината горделиво блеска
и долот, наскокоткан, раскокодакано вреви.
2
Со уста разјапната таму млад војник спие,
како перница свежа трева поточарка трне;
а тој побледен, гологлав и фетусно свиен
не забележува дека светлост на него врне.
3
Со нозе во китки, тој стегнато се смешка,
како дете кое во сон бега од болест тешка:
Природо, со огин стопи ја мразната слана.
4
Со мириси неговиот нос веќе не се слади,
на сонце спие, со рака положена на гради,
до двете црвени дупки на десната страна.
=====
Еве го оригиналот:

 

Le Dormeur du val
1
C’est un trou de verdure oщ chante une riviиre
Accrochant follement aux herbes des haillons
D’argent; oщ le soleil de la montagne fiиre,
Luit; C’est un petit val qui mousse de rayons.
2
Un soldat jeune bouche ouverte, tкte nue,
Et la nuque baignant dans le frais cresson bleu,
Dort; il est йtendu dans l’herbe, sous la nue,
Pale dans son lit vert oщ la lumiиre pleut.
3
Les pieds dans les glaпeuls, il dort. Souriant comme
Sourirait un enfant malade, il fait un somme:
Nature, berce-le chaudement: il a froid.
4
Les parfums ne font plus frissonner sa narine;
Il dort dans le soleil, la main sur sa poitrine
Tranquille. Il a deux trous rouges au cotй droit.

Категория: Поезия
Прочетен: 340 Коментари: 0 Гласове: 0
  Ова е мој препев на “Сонетот за слатката жалба“ од прочуениот шпански поет Федерико Гарсија Лорка. 1
Преплашен сум чудесиите да не сопрат
од тие очи на статуа но со блесок жив
што секогаш ноќум образ ќе ми допрат
со осаменичката роза на твојот здив.
2
Боледувам кога на другиот брег ќе минам,
дрво искастрено сум во жално бладање
кое нема ни китка, ни срцевина ни глина
да го нахрани црвот на своето страдање.
3
Ако ти си ми тајна и азно што го кријам,
ако си ми крст а јас на солза сум лесен,
ако ко куче по тебе, господарке, вијам,
4
не давај да го снема ќарот што е внесен
и ко украс во твојата река нека се влијат
потоците лисја на мојата отуѓена есен.
=============
Еве го и оригиналот:
Soneto de la dulce queja
1
Tengo miedo a perder la maravilla
de tus ojos de estatua y el acento
que de noche me pone en la mejilla
la solitaria rosa de tu aliento.
2
Tengo pena de ser en esta orilla
tronco sin ramas; y lo que mбs siento
es no tener la flor, pulpa o arcilla,
para el gusano de mi sufrimiento.
3
Si tъ eres el tesoro oculto mнo,
si eres mi cruz y mi dolor mojado,
si soy el perro de tu seсorнo,
4
no me dejes perder lo que he ganado
y decora las aguas de tu rнo
con hojas de mi otoсo enajenado.
Категория: Поезия
Прочетен: 456 Коментари: 0 Гласове: 0
09.04.2011 00:19 - Скитник
  Ова е мој препев на една песна од српскиот поет Мирослав Антиќ.

 

Скитник
1
Иако по различни патишта бевме разездени
на незнајни крстопати се среќававме многу пати;
тлееше вечерното небо во грмушките ѕвездени
и секогаш облакот жерави со пролетта се врати.
2
Ние премногу се среќававме а збор не си рековме
и во летата кадрави, со лица на сонце препечени,
под капа од зелени бобонки сал за час се затековме
и одлутавме зашто на свои видици сме заречени.
3
Во ноември облаците како факли се црвенееја
и исшлаканото попладне го измиваа од сивилото
а патиштата се истегнуваа и крстопатите копнееја
за и тоа кратко во средбата да ни биде најмилото.
4
Во зима снежна, побелена ко твоите дланки прани,
долго, долго си чекала под тополата, на сметот,
за да ме завиеш со ленена шамија што ќе го брани
мојот гол врат попат од студенилата на светот.
5
Па сепак, тие средби се само краткотрајни радувања
оти знам: на некој крстопат веќе нема да те видам,
ќе подадеш рака некому и ќе нема веќе патувања
и под покрив нечиј сал матен спомен ќе ти бидам.
6
Патем, твојата шамија на патоказот ќе ја врзам
и со ветрот-другар намрштени ќе си заминеме;
без скитање животот кон крајот веднаш ми брза,
со торба на грбот и на пат сакаме да скинеме.
===============
Ова е оригиналот:

МИ СМО СЕ СУВИШЕ СРЕТАЛИ
1
Ми смо се сувише сретали на раскршћима незнаним
Мада смо различитим путевима корачали
Тињало небо вечерње у шипразима звезданим
И увек облаци ждралова са пролећем се враћали.
2
Ми смо се сувише сретали а речи рекли нисмо
И у лета коврџава са препланулим лицима
Под капом зелених дудова за часак застали смо
Па онда прошли, одлутали свако за својим видицима.
3
У новембру су облаци као буктиње рудели
И ветар кишама умио сиво поподне оголело
А путеви се дужили и раскршћа су жудела
За нешто кратко у сусрету што се толико волело.
4
У зиме снежне, побелеле к’о твоји испрани дланови
Дуго си, дуго чекала под јабланом, на смету
И врат ми голи увила марамом својом ланеном
Да сивооком путнику не буде зима у свету.
5
Па ипак, ти су сусрети тек кратка радовања
Јер знам: на неком раскршћу нећу те видети више
Пружићеш некоме дланове, престаће путовања
И под кров неки свратићеш да се склониш од кише.
6
Спустићу твоју мараму успут крај путоказа
И са ветром – другаром отићи набраних веђа
Јер мени живот престаје ако сиђем са стаза
И пред нечијим вратима скинем торбу са леђа.

 

 

Категория: Поезия
Прочетен: 531 Коментари: 0 Гласове: 0
  Ова е мој препев на еден сонет од францускиот поет Пол Верлен.
1
Еден чуден и настојчив сон ме заробува често,
со жената безимена, што ме љуби и ја љубам,
не секогаш е истата но нема ни разлика груба -
ме разбира сосема и пристанишно ми е место.
2
Сама продира низ мене, ништо не щ стежува,
срцето ми го светна, да не биде веќе глотно;
напати, кога од мура челото ми стане потно,
таа со своите осаменички солзи ме освежува.
3
Дали косата щ е руса ил`црна, долга ил`кратка?
Не знам, но име има со нота ѕвонлива и слатка,
ко кај оние што посакуваат да живеет во прогон.
4
Нејзиниот поглед како на статуа е втренчен
и гласот щ е далечен, па иако тих, звучи строго -
ко на онаа што мирува под надгробно венче.
=================
Еве го оригиналот:
1
Je fais souvent cette rкve йtrange et pйnйtrante
D’une femme inconnue, et que j’aime, et qui m’aime,
Et qui n’est, chaque fois, ni tout а fait la mкme,
Ni tout а fait une autre, et m’aime, et me comprend.
2
Car elle me comprend, et mon coeur, transparent
Pour elle seule, hйlas! cesse d’кtre un problкme
Pour elle seule, et les moiteurs de mon front blкme,
Elle seule les sait rafraоchir, en pleurant.
3
Est-elle blonde, brune ou rousse? Je l’ignore.
Son nom? Je me souviens qu’il est doux et sonore
Comme ceux des aimйs que la vie exila.
4
Son regard est pareil au regard des statues,
Et pour sa voix, lointaine, et calme, et grave, elle a
L’inflexion des voix chиres qui se sont tues.
Категория: Поезия
Прочетен: 408 Коментари: 0 Гласове: 1
02.04.2011 23:42 - Непокорлив
    Ова е мој препев на прочуената песна Invictus (Непокорлив) од познатиот англиски поет William Ernest Henley(роден 1849. во Глостер, умрел 1903. во Вокинг близу Лондон).
Овој поет, книжевен критичар и уредник, на светот прв им ги претставил денес од него пославните Радјард Киплинг, Херберт Џорџ Велс и Вилијам Батлер Јејтс.
Иако боледувал од туберкулоза на коските, водел активен, речиси авантуристички живот.
Најмногу останал запамтен по оваа песна, која ја напишал 1875, по ампутацијата на ногата.
Неговиот пријател Роберт Луис Стивенсон според него го креирал ликот на Лонг Џон Силвер од романот `Островот со богатство`.

 

Непокорлив
1
Покриен со длабочината на мракот,
во бездна од пол до пол ококорена,
им благодарам на боговите за акот -
што ми доделиле душа непокорена.
2
Судбата ме заапа со вилица бесна,
но не трепнав, не пуштив солза една.
Злата среќа со топузот ме тресна
но главата крвава јас не ја сведнав.
3
Вон од овој свет со гнев и солзи,
на сенката на Стравот сум щ цел
но заканата што во времето ползи
ќе ме затече бестрашен и смел.
4
Неважно е колку тесно ми го кројат
и за тешката пресуда дал`се слуша:
јас сум господар на судбината моја,
јас сум капетанот на мојата душа.
—————–
Еве го оригиналот:
1
Out of the night that covers me,
Black as the pit from pole to pole,
I thank whatever gods may be
For my unconquerable soul.
2
In the fell clutch of circumstance
I have not winced nor cried aloud.
Under the bludgeonings of chance
My head is bloody, but unbowed.
3
Beyond this place of wrath and tears
Looms but the Horror of the shade,
And yet the menace of the years
Finds and shall find me unafraid.
4
It matters not how strait the gate,
How charged with punishments the scroll,
I am the master of my fate:
I am the captain of my soul.

Категория: Поезия
Прочетен: 626 Коментари: 0 Гласове: 0
Последна промяна: 05.04.2011 14:08
Търсене

За този блог
Автор: lupcobocvarov
Категория: Поезия
Прочетен: 562568
Постинги: 749
Коментари: 120
Гласове: 502